„Rebis”: Biti drugačiji, biti prihvaćen

Prihvatanje različitosti i individualnosti je nešto što je ljudskom rodu oduvek bilo teško i, poput životinja u krdima, oduvek je postojala tendencija da se svako „drži svojih“.

To ni dan-danas, uprkos eonima razvoja, nismo potpuno prevazišli, na šta nas, osim stvarnog života oko nas, povremeno podsećaju i brojna umetnička dela.

Grafički roman pod nazivom „Rebis“ u Italiji se pojavio tokom 2023, a kod nas krajem prošle godine u izdanju kuće Aleja i možemo reći da spada u tu grupu dela.

Istina, u njemu se obrađuje neko drugo vreme, po analizi bismo rekli davno prošlo, kao i neki drugi ljudi, ali neki principi su nažalost univerzalni.

Pre svega, ni sam naziv „Rebis“ nije slučajan, jer je to termin koji se povezuje sa alhemijom i označava neku vrstu kranjeg proizvoda procesa, koji se opisuje kao „božji hermafrodit“, pomirenje duha i tela sa muškim i ženskim odlikama.

Ovo je važno znati pre čitanja, jer priča ovog stripa počinje spaljivanjem dvaju veštica na lomači, što nam je prva poveznica sa različitošću i neprihvatanjem sa jedne, i alhemijom i okultnim sa druge strane.

Istovremeno sa tim činom rađa se dečak albino pod imenom Martino, iz čije perspektive ćemo pratiti nastavak stripa i koji će nas kroz sve voditi nevinim očima neukaljanim predrasudama.

On, s druge strane, te iste predrasude doživljava na samom početku i zbog toga biva prognan iz svog doma, jer njegov otac odlučuje da podlegne pritisku mase iz sela u kome žive.

A kada mali Martino, inače ogromni ljubitelj buba i svih drugih malih živih stvorenja, u šumi sretne Vivijanu koja živi izvan drutšvenih okvira, počinje jedno potpuno novo poglavlje.

Autorke stripa nas u nastavku vode na jedan iskren i neposredan put analize i prihvatanja sebe i drugih, koji je i te kako relevantan.

Kako i zašto će Martino postati Rebis neću otkriti, jer se tu krije mali preokret u radnji koji će pažljivi čitaoci lako predvideti, a koji služi da fino zaokruži njegovu transformaciju i sazrevanje.

On će tada otkriti šta znači biti voljen, a ne odbačen, biti deo zajednice, a ne trn u oku i biti slobodan, a ne ukalupljen u već postojeće forme društva.

Rebis je crtan vrhunski, ali je pravo blago ispod svega toga

Sve ovo prikazano je fenomenalnim crtežom, koji se lako prati i koji svemu daje dodatnu bajkovitu notu, baš kao u stripu „Magluška“ istog izdavača, o kome smo već pisali OVDE.

Na to se nadovezuje fantastična boja i ovde mogu mirnog srca da kažem da ne bi bio isti doživljaj čitati ovaj strip u crno-beloj varijanti.

Priča sama po sebi nije previše komplikovana, više se daje prostora čitaocima da upiju kompleksna pitanja koja se postavljaju u pozadini i sami potraže odgovor na njih u sebi i svom iskustvu.

Neki će možda zameriti autorkama da su nauštrb radnje previše prostora dale temama rodnog identiteta, emancipovanja i odbacivanja društvenih stega, ali baš to je vizija koju su želele da stave na papir.

A, kao što znamo, stripovi su se manje-više oduvek bavili temama različitosti, počev od Supermena kao vanzemaljca spasioca, preko Iks-ljudi kao mutanata skrivenih među nama, pa sve do nekih novih likova i avantura.

Zbog toga „Rebis“ i treba uzeti kao nešto „dvostruko“, jer je istovremeno bajkovita priča o nečemu vremenski i prostorno dalekom i poligon za introspeciju i analizu onoga što nam je društvo usadilo kao norme.