„Supermajk!“ –  prokletstvo narcisoidnosti

Zagor je jedan od onih stripskih junaka koji se može pohvaliti jakim panteonom neprijatelja, među kojima su najpoznatiji Helingen, Rakoši, Mortimer, pa i Supermajk.

Samo što ono što poslednjeg u nizu, Supermajka, izdvaja od ostalih, jeste da se on zapravo pojavio samo dva puta u Zagorovom serijalu.

Prvi put bilo je to još 1975, u epizodi „Zagor protiv Supermajka”, koju je napisao Gvido Nolita, a nacrtao Galijeno Feri i koja je brzo postala kultna među miljenicima serijala.

Drugi put je to bilo 1984, u epizodi „Povratak Supermajka”, kada je scenarističke dužnosti preuzeo Alfredo Kasteli i osmislio nešto drugačiju dinamiku koju je opet nacrtao Feri.

Fanovi su dugo tražili povratak „Žutog duha” i to su i dobili tačno četiri decenije kasnije, izlaskom epizode „Supermajk!” Morena Buratinija i Marka Vernija, koja je ujedno posvećena nedavno preminulom Kasteliju.

Ova epizoda postala je najduža u celom serijalu Zagor, a na srpskom jeziku ju je upravo objavio Veseli četvrtak, u tvrdom povezu od preko 500 stranica, sa propratnim tekstovima i ilustracijama.

Ono što prvo upada u oči je stil, jer je Verni odlučio da imitira Ferijev crtež i to uporno i verodostojno čini u svim tablama, uz male varijacije u pojedinim scenama borbe i krupnim kadrovima.

To nam takođe govori da je ovaj omaž starim majstorima jedno ljubavno pismo autorima prethodnih epizoda, ali i svim čitaocima koji zadrhte kada vide crno „M” na žutoj majici.

Mora se pohvaliti i činjenica da je Buratini iskoristio ovu epizodu da popuni praznine koje su nastale nakon „Povratka Supermajka” i dodatno poveže sve od njegovog i Zagorovog susreta pa do ovog novog pojavljivanja.

Supermajk nije tipični negativac

To efektivno donosi epizodu u kojoj mogu da uživaju ne samo oni koji već poznaju ranije epizode, nego i potpuno novi čitaoci koji odavde započinju upoznavanje sa ovim negativcem.

Supermajk i dalje želi da bude super u svemu, njegov ego mu ne dozvoljava da Zagoru ostane dužan, da prizna da Zagor bolji od njega i, čim ugrabi priliku, reši da orkestrira novih sedam izazova za konačno utvrđivanje ko je bolji od njih dvojice.

Do toga treba da dovede niz komplikovanih događaja i okolnosti koje se odvijaju od početka a koje više nalikuju Mortimeru, što nije slučajno jer je njega stvorio baš Buratini.

Zagor nailazi na brojne mamce i probleme, Čiko upada u nevolje, a vraćaju se i stari znanci iz prethodnih epizoda, kako bi se postavila scenografija za konačan obračun.

U tome leži celo bogatstvo ope epizode, koja vrlo lako „teče” i koja nije opterećena brojem stranica, već mnogo upečatljivija i dinamičnija zbog posvećivanja pažnje svim pratećim detaljima.

Može se cepidlačiti i reći da je finale antiklimaktično u odnosu na prvi duel dvojice likova, ali Buratini je opet uspeo da balansira omaže originalu sa nekim svojim idejama i rešenjima.

U sve to umetnuo je jedan trenutak u kome je Čiko netipično hrabar i drugi u kome vidimo da Supermajk ništa ne radi iz zlobe, već iz unutrašnjeg nagona koji je jači od njega.

On mora da bude u centru pažnje po svaku cenu i njegovoj egocentričnosti nema granica, makar do kraja ove epizode u kome smo ga videli poslednji put. Ili nismo?