„Molitva za Ovena Minija” – Knjiga posle koje ćete prestati da verujete u slučajnosti
Postoje knjige koje vas obore s nogu, one koje vam slome srce i one koje vas podsete zašto volite književnost. Molitva za Ovena Minija, američkog pisca Džona Irvinga je sve tri. S jedne strane, ogromna je želja da vam dočaram kakva je ovo knjiga i time vas ubedim da treba da je pročitate, a s druge strane nisam sigurna da je bilo kakav prikaz vredan ovog dela. Džon Irving je jedan od retkih pisaca kojima polazi za rukom da vas nateraju da se istovremeno i smejete i plačete od tuge, i koji uspe da napiše knjigu od 600 i nešto strana koja se ne ispušta iz ruku.
Molitva za Ovena Minija pripoveda o odrastanju i prijateljstvu dva dečaka – Džonija Vilrajta i Ovena Minija. Džoni je prosečan dečak, ni po čemu poseban i čak na momente smrtonosno dosadan. On je toliko pasivan junak da vi imate neodoljivu želju da ga uhvatite za ramena i protresete onako žestoko. S druge strane, Oven je sve samo ne to. Oven Mini je dečak-karikatura. Bled i providan, sitan i žilav, Ovena krase nepokolebljiva odlučnost, inteligencija, promućurnost i jedna jako važna stvar – izuzetno piskav glas. On ima takav tonalitet glasa da ga se neki plaše, kod nekih izaziva sujeverje, drugi imaju neodoljivu potrebu da ga pomiluju i zagrle, a treći imaju suludu ideju da je njegov glas – glas samog đavola.
E sad, oko čega se u stvari ovde plete priča? Oko jednog veoma nesrećnog slučaja. Naime, Oven će na jednoj bejzbol utakmici slučajno udariti lopticu tako jako, da će ona udariti Džonijevu majku i usmrtiti je. I to nije nikakav spojler! Ovo je nešto što piše na samoj poleđini knjige, tako da vam zaista nismo otkrili mnogo. Praktično, nismo vam ništa otkrili, jer ono što sledi nakon toga je još 600 stranica čistog literarnog blaženstva.
Povezani članci
Način na koji Irving pripoveda je nešto što se zaista ne sreće često u književnosti. On je majstor u storytelling-u i sama priča je veoma dinamična, ali je suštinski akcenat na likovima. I to čak ne bih rekla da on piše o likovima za nas, već kao da ima te likove u glavi i piše knjigu za njih. Kao da im na neki način odaje počast. Džoni je junak koji je posmatrač sopstvenog života, dok je Oven aktivni učesnik u njemu i pokretačka sila koja ga menja.
Nakon nemilog događaja na bejzbol utakmici, uslediće mnogo događaja na osnovu kojih će pisac skoro uspeti da vas u potpunosti ubedi u osnovnu ideju u koju veruje Oven Mini – da ništa na ovom svetu nije slučajno. Oven je svom snagom ubeđen u to, pa čak i nakon što je loptica usled njegovog udarca usmrtila Džonijevu majku – on se raspada od tuge, ali kao da smatra da sve to ima neku svrhu. Od tog trenutka on Džoniju postaje i majka i otac i brat i duhovni vođa. Naime, Džonija su odgajile majka i baba, tako da on oca nikad nije imao i ta njegova želja da ga nađe je veoma jaka i veoma bitan motiv u ovoj knjizi. I ovde vidimo nešto što je veoma specifično za Irvinga, a to je njegova ljubav prema jakim ženskim figurama i porodicama u kojima vlada matrijarhat.
Američki roman naravno ne bi bio to što jeste, da se kroz njega ne provlači kritika politike i društvenog poretka. Izuzetno je interesantno to kako Džoni od pasivnog i nezainteresovanog junaka postaje neko kome ogromno zadovoljstvo pričinjava pljuvanje politike, što nije ni čudo, kada vidite kakav uticaj je Vijetnamski rat imao na njegov život. Pored toga, celokupna priča je i piščev komentar na američku opsednutost sportom, počevši od jezgra priče koje čini smrt Džonijeve majke uzrokovana lopticom za bejzbol, koji je američki sport broj jedan. Mnogo tragičnih stvari se ovde dešava zbog sporta. Na kraju, ova knjiga zaista poljulja vašu veru u ljude i u ljudskost.
Postoji još jedna stvar koja je ovde potpuno genijalna. Imamo jedan roman koji je istovremeno strašno dinamičan, a opet maksimalno izgrađen na likovima i koji uspeva povrh svega toga da vodi i filozofske debate. Ukoliko se plašite da je Molitva za Ovena Minija knjiga koje ne opravdava obim, odmah mogu da vam kažem da grešite. Ovo je knjiga u kojoj sve ima svrhu i baš ništa nije slučajno napisano. Ovde nema piskaranja da bi se zadovoljila neka piščeva fantazija. Ne, sve je onako kako treba da bude i to vidite tek na samom kraju. A kraj je takav da ćete se mesecima nakon čitanja ježiti.
Fotografije: Zorana Karapandžin
Povezani članci
Ostali članci
