„U jesen”, Karl Uve Knausgor – zbirka eseja koja smiruje i u kojoj se uživa

Postoje one knjige i pisci koje biste zaista želeli da čitate, ali se nekad ne usuđujete zbog obimnosti, a Karl Uve Knausgor i njegova šestotomna autobiografija Moja borba je verovatno jedna od njih. Ako ste ikada razmišljali da li da se upustite u ovaj poduhvat, imamo predlog za vas – pročitajte njegovu zbirku eseja U jesen i vrlo brzo ćete doći do odgovora i doneti odluku. U pitanju je prva od četiri knjige koje je Karl Uve pisao dok je njegova supruga bila trudna sa četvrtim detetom, a pisao je upravo svojoj ćerki koja je tada bila u stomaku. Dakle, ove knjige su njegov način da opiše svom detetu svet u koji dolazi i da je pripremi na to šta je čeka. Svako poglavlje u knjizi je esej o nekom fenomenu ili stvari koja je deo naše svakodnevnice, a ono što je cela poenta jeste to kako Knausgor polazi od naizgled najbanalnije i najobičnije stvari, a do kraja poglavlja dolazi do nekih mnogo dubljih misli i do same suštine.

Kao prvo, sama ideja da poželiš da objasniš svet oko sebe i sve bitne i nebitne pojave u njemu je već izuzetno zanimljiv poduhvat. A kao drugo, umeće sa kojim Knausgor to čini je prosto nestvarno. Iako je U jesen potpuno drugačija forma od Moje borbe, nije ništa manje lična. Ovde upoznajemo jednog drugog Karl Uvea, koji i dalje promišlja o svetu oko sebe i svom mestu u njemu, ali kao da je nekako zreliji i smireniji. Ono što njegov talenat čini toliko raskošnim jeste to što o svemu piše duboko, a opet jednostavno i pristupačno. Piše dugačkim rečenicama, kojima vas uhvati i vozi poput vrteške, dok vas na kraju ne dovede do savršeno formulisane ideje. Ovakav način pisanja je dovoljan da utonete u knjigu i da zaista u potpunosti uživate u njoj.

Čini se da je Knausgor naprosto oduševljen i opčinjen svakojakim životnim i svakodnevnim sitnicama, te na to prosto natera i čitaoca. On pomno prati i posmatra sve što se oko njega događa i čini se da čak i iz najobičnije pojave izvuče neku veliku i značajnu ideju. Tako, na primer, imamo poglavlje koje nosi naziv Okviri i koje počinje pričom o okvirima slika. Na početku nam najplastičnije moguće objašnjava šta je okvir, dakle – granica između onoga što slika jeste i onoga što slika nije. Okvir sam po sebi nema nikakvog smisla i on dobija smisao tek kada se unutar njega nađe nešto što on treba da ograničava. Tako Knausgor počinje poglavlje, pa potom prelazi polako na neke druge okvire, one manje vidljive i one koje sami sebi postavljamo – okvire ljudskog delanja i ponašanja. Na kraju dolazi do toga da ljudsko postojanje podrazumeva okvire i razgraničenja, ali i da je u ljudskoj prirodi da se oni stalno pomeraju.

Pošto je život u pokretu, redovno nastaje sukob između onoga što bi trebalo da bude i onoga što želimo da uradimo, a to se manifestuje kao potreba da izađemo iz okvira koji su nam postavljeni. Ako se ta potreba ispolji, nastaje period nesputanosti, dok se ne postave novi životni okviri. To se dešava u životu pojedinca, kad se naziva adolescentskom pobunom, i dešava se u životu kulture, kad se naziva pobunom generacije ili revolucijom ili ratom. Zajednička odlika svih ovih pokreta jeste težnja ka autentičnosti, onom istinskom, što je naprosto mesto na kojem su predstave o stvarnosti i stvarnost jedno te isto. Ili drugim rečima, život, postojanje, svet bez okvira.

Kao što vidite, njegovo umeće leži, između ostalog, i u tome da pomno posmatra sitnice i o njima promišlja na neki način koji nama verovatno nikad ne bi pao na pamet. Iako se kroz celu knjigu hvata za naizgled bezlične objekte i beznačajne pojave, u nekim poglavljima pokazuje i to koliko su neke od njih za njega lične i emotivne. Jedno od takvih poglavlja jeste i ono koje govori o gumenim čizmama koje su mu ostale od oca. Karl Uve sa njim nije bio u najsjajnijim odnosima i veliki delovi njegove autobiografije su posvećeni upravo tome koliko je sve to uticalo na formiranje njegove ličnosti. Esej o čizmama počinje time kako je očeve čizme ostavio sebi upravo jer nisu bile toliko usko povezane sa ocem kao što su to bile neke druge njegove stvari, a završava ga pitanjem (i odgovorom) iz čega potiče to zadovoljstvo koje osećamo kada nosimo gumene čizme.

Ta potpuna nepropustljivost može doneti veliko zadovoljstvo – pomisli samo na osećaj kad čovek hoda po blatnjavom zemljištu i stopalo mu tone u glib a da do njega ništa ne dopire, blato se podiže oko čizme, a stopalo ostaje suvereno. Da, zar to zadovoljstvo ne proističe upravo iz osećaja suverenosti, dok čovek hoda po ritovima ili možda gaca po potoku u otpornim, nepropustljivim čizmama? Neranjiv, zaštićen, kao zaseban entitet u svetu.

Zar nije ovim najbolje opisao naše najveće strahove i to koliko smo kao bića krhki? Koliko je ljudska osećanja lako povrediti i koliko se ponekad kao pojedinci osećamo nesigurno? U svakom slučaju, U jesen je jedna zaista sjajna knjiga koja bi mogla da se dopadne skoro svakome. Veoma je čitljiva i takva da je čak ne morate celu pročitati odmah i možete joj se vraćati, jer je svako poglavlje priča za sebe i svako je podjednako snažno i upečatljivo.

Za više informacija o knjizi i mogućnosti poručivanja posetite www.booka.rs.

Fotografije: Zorana Karapandžin