Igorova Funk Mašina – Funkaverzum: Zaboravljeno blago iz budućnosti

Igorova Funk Mašina nam predstavlja svoj prvi dugosvirajući album Funkaverzum.

Današnja muzika se ponekad takmiči sama sa sobom da postane instant klasik i da nam donese zvuk budućnosti koju se onda trudimo da razumemo. Ali retko se dešava da u novoj muzici prepoznamo nešto što će neka buduća generacija otkopati kao zaboravljeno blago iz prošlosti.

Da ne mračim previše, ali realnost je da za novu muziku ostaje sve manje vremena u rasporedu modernog čoveka. Za neki drugačiji zvuk, koji ne prati trending Spotifaja i Jutjuba, mesta ima još manje. Ipak, u urbanim središtima gradova čest je zvuk DJ-eva koji pronalaze gruvi i fanki muziku sa raznih meridijana, mahom staru i zaboravljenu, koju restauracijom i reinterpretacijom prilagođavaju plesnom podijumu 21. veka. Naravno, za one odabrane.

Prvi album dua Igorova Funk Mašina upravo zvuči kao da je neka zaboravljena ploča iz osamdesetih ili devedesetih koju je otkrio neki mlađi DJ i digger, pa sa tih traka pokušava da publiku sa laganog klimanja glavom prebaci na pokrete nogu i kukova.

Funkaverzum, kako mu i ime kaže, okuplja nekoliko stilova i fazona koji se svi mogu povezati kroz pojmove fanka, elektra i gruva. Igorov fank i fank njegove mašine više podseća na onaj G-funk preko kog su rime bacali svi veliki reperi i gangsta junaci devedesetih. Ili možemo ovu mašinu da zamislimo kako turira, pa umesto seksi ženskog vokala služi kao matrica na kojoj bi, recimo, Prti Bee Gee prosipao istine o životu danas.

Na ovom izdanju ima nekoliko pesama koje su, što bi se reklo, „hitovi u glavu“. Čim ih čujete jednom, pulsiraće vam u bubnim opnama još dugo posle. Daleko je gruvi midtempo pesma sa kojom svaka poštena žurka treba da počne. Disko kugla je numera uz koju Džon Travolta šeta svoje belo odelo ka diskoteci iz Saturday Night Fever. Funky Mama je vrhunac tog đuskanja, sa robotizovanim vokalom, dok je Bleda vizija pesma uz koju se njišete na nekom afteru, posle svega.

Ploča Funkaverzum lako bi mogla da stoji na polici uz neka dela Bobana Petrovića iz osamdesetih, ili uz razne B-side radove sumnjivih domaćih pop izvođača devedesetih koji nikada nisu gurnuti u prvi plan. Možda je ipak najbliža onome što poslednjih petnaestak godina radi maestro na sinthu Dam-Funk, stvarajući muzičke podloge nad kojima ljudi jednostavno polete.

Mašina je upaljena, turira i već se kreće. Prozori su spušteni, zvučnici pojačani. Realno je da bi svi mogli da se zaraze ovim laganim zvukom. Hajde da pokušamo da prevarimo vreme i da ovi budući zaboravljeni biseri postanu muzika današnjice.

BONUS VIDEO: