Slušali smo 3 regionalna instrumentalna albuma kojima nisu potrebne reči da bi preneli poruku

Pričamo, odnosno pišem vam, a vi čitate, o tri “nešto kao” instrumentalna albuma.

Kažem „nešto kao”, jer ima tu i tamo neki uzvuk, hu ha, poneko mumlanje, zbog čega čistunci među vama sigurno ne bi nazvali to instrumentalnom muzikom, ali to je to. U godini, ili bolje reći sezoni, kad Angine de poitrine je bend o kome se najviše priča i piše, red je da vidimo šta od nove instrumentalne muzike, kojoj ne trebaju reči da bi prenela svoja osećanja, ima u našim krajevima.

### – Osorno

Pre neki dan sam morao da zvanično upitam kako se ovaj bend zove. Sećam se da su ih lokalni hard core i noise obožavatelji zvali Tarabići, a da sam ih ljudima čitao tako što bih tri puta pucnuo kažiprstom i srednjim prstom, kao da pravim onomatopeju tri heštega. Ali svakako ih možete zvati Tarabe i dr dr dr, kako se prirodno odazivaju, kad ne žele da zbunjuju pošten narod. U prošlosti, njihova muzika je bila tvrda, bodljikava po ivicama i odbijajuća za sve one koji ne vole da krvare iz ušiju od jakih distorzija.

I “Osorno” je album na momente isti takav, ali sa nekim novim dopunskim momentima koji ovaj album podižu na novi nivo.

Zvuku je dodat sint kao i elektronski uplivi, pa cela stvar ima više spejsi psihodelični zvuk, koji pleše nad gruvanjem gitara i ritam sekcije. Sami su sebe u propratnom materijalu nazvali noise pop, ali realno je da će ovakav album, kakav je, biti najinteresantniji onima koji najviše vole post rok bendove, ili koji su se umorili od celoživotnog slušanja metala, pa traže uvek neki novi ugođaj i ugao, zbog čega će ih nešto istresti iz gaća. Osorno je takav album.

Na kraju, prava poslastica su imena pesama, koja su naravno sama po sebi pomalo sprdnja, pomalo upozorenje, ali i dokaz da je ponekad zaista nepotrebno imati neki tekst koji je tu samo radi pevanja, vikanja i vrištanja, a koji ste čuli milion puta pre. Najbolje je samo nazvati vaših 4, 5 minuta muzike: „Ovo je izlaz iz Azerbejdžana”, ili „Malo smrti još nikom nije”, ili „Da mi nisi brat naučio bih te da budeš” (pesma kojom sam pre neki dan rođenom bratu čestitao rođendan, preporučujem vam da to isto uradite i vašima), ili „Kad imamo Mirnine glave”, koji može lako biti pozdrav zemljacima iz Tidal Pulla koji su imali album „Kad imam mirne glave”.

Osorno je kad je neko grub i nabusit (ali Osorno je i grad u Čileu, razlika je verovatno u akcentu), i ovaj album jeste grub, gura te, neprijatno udara ispod pleksusa i mrovoljno gleda, ali u nekom momentu shvataš da je to njegova komunikacija kojom dolazi do poente, eksplozije i smisla. ### i Osorno su ono specijalno parče muzike koje će obradovati one koji od muzike žele malo više od refrena koji se zakače poput čička za uvo.

Crno dete – Hvala

Tamo negde na slobodnoj poljani i neobeleženim putevima, gde misli slobodno lutaju, tu se sudaraju ideje psihodelije, rifova, pank energije i free jazza kojima se bavi trojka Crno dete. Na novom albumu nam se u imenu odmah zahvaljuju. Tebi koji si se opredelio da stisneš plej i pođeš na put sa njima

Put nimalo nije lak, ponekad zvuči kao da si bacio instrument niz jako dugačke stepenice, nekad oponaša let komarca oko uva u kasnoj avgustovskoj noći, ponekad plete mrežu oko nas poput jako opreznog i temeljnog pauka, a ponekad je poput mačke sa omota albuma, koja tu mrežu u roku od sekundu-dve uništi, jer to je oduvek bila zamisao.

Album Hvala potražite na OVOM LINKU.

Poput kolega iz Hrvatske, malopre pomenutih, i Crno dete u imenima pesama daje omaže kako muzičkim (“Kao mlad slušao sam Ground Zero” i „Mechanical Turk“), tako i dečijim referencama („Ćorave koke”), da bi dokazali da je tekst nepotrebna stvar u ovom kolektivu.

Skoro nisam slušao domaći album kog baš zabole da li će imati 2 ili 200 slušaoca, jer sve iz ove trojke izleće prirodno, dramatično i organski, bez zadrške i kombinatorike. Pa ko voli, nek izvoli. Ja volim, a vi ne morate.

Danilo Nikodinovski i Nikola Vranjković – Music from the film Soul of nature

Ponekad razmišljam o Vranjkoviću i Danilu kao Betmenu i Robinu domaće mračne rok scene. Gitare, kao i umeće na njima, ono je što ih izdvaja i pravi od njih heroje, ali kao i pomenuti heroji, oni su ipak samo ljudi ispod svega toga, bez super moći, sa svim svojim mračnjaštvima i manama i pogledima na svet. Nisam siguran da bi se njima dvojici dopalo ovo poređenje, ali šta da im radim sad…

Ova 17-minutna pesma zauzela je jedan kraći album, koji ozvučava film Soul of nature, koji nisam gledao, ali kako propratna priča kaže – ovo je film sa neistraženom lepotom i divljinom Crne Gore u glavnoj ulozi. Dok traži odgovor na pitanje šta se događa tokom jednogodišnjeg ciklusa u svetu bez ljudi.

Dok slušate zvuk Vranjković–Nikodinovski dvojca na gitarama bez kormilara, i to zaista puno gitara, tereminu, mugu… oni sklapaju zvuk koji ne slušate, već osećate. Postavlja vas u centar sveta oko kog vas napadaju zvuci u kojima plivate. Naravno, njih dvojica su i garant da neće ovo biti parada lepih melodija i misli, već da, kako plivate kroz njih, voda postaje sve hladnija i opasnija, pa nas na kraju puta čekaju prepreke i neizvesnost.

Kao kad gledate neke od onih filmova Petra Lalovića koje pamtite iz detinjstva, pa od lepote majke prirode dolazimo do njene surovosti. Vranjković i Nikodinovski nam nude obe strane tog istog novčića, valjda još jednom želeći da dokažu da jedno bez drugog, voleli mi to ili ne, ne može.

Ili možda samo da pustite sve kao parče ambijentalne muzike, bez puno filozofiranja. Works both ways.

BONUS VIDEO: