Izložba: „Brzi, brži i najbrži bendovi devedesetih‟

Bogatstvo naše rok scene devedesetih sve do sada spadalo je među najbolje čuvane tajne istorije ovdašnje popularne kulture. Dovoljno je staviti jedno pored drugih poznata imena koja su radila u pomenutom periodu, posebno u Beogradu, kao što su: Darkwood Dub, Gru, Kanda Kodža i Nebojša, Sunshine, Presing, Deca loših muzičara, Direktori, Kazna za uši, Plejboj, Orthodox Celts, Supernaut, Jarboli, Eyesburn i mnogi drugi, pa shvatiti koliki je žanrovski i umetnički potencijal muzičkog andergraunda tada postojao.

Ceo niz najraznovrsnijih sastava emitovao je neslućenu energiju kao posledicu raspada sveta kakvog smo dotad znali. Ono što je grandž bio za Sijetl, sa bendovima poput Nirvane, Pearl Jam, Mudhoney i Soundgarden – raskošna zvučna scena 1990-ih bila je za Beograd i Srbiju. Ova izložba fotografija posvećena je čuvanju rokenrola te decenije od zaborava.

Nekada davno postojao je „novi talas”, a onda se do kraja 1980-ih polagano formirala domaća alternativna rok scena, ponikla u Klubu Akademija i u KST-u. Činili su je kako novi talenti, tako i prekaljeni muzičari koji su prethodno već izveli jugoslovenski new wave prevrat i potom nastavili da istražuju sve rukavce post-pank zvuka, obogaćujući ga psihodeličnim, eksperimentalnim, rege, šansonjerskim, elektro-pop, art ili jednostavno odličnim pravovernim rokenrol elementima. Izobilje nekadašnje muzičke SFRJ ponude svedočilo je o ozbiljnom hvatanju koraka sa velikim svetom – ono što se moglo čuti na top-listama Velike Britanije i ostatka Evrope, te Sjedinjenih Država i Australije, momentalno je imalo svog odjeka u delovanju vodećih umetničkih snaga kod nas.

Ali, upravo to nas promenilo se takoreći preko noći. Danas, posmatrano unatrag, teško je i dalje objasniti mrak koji se odjednom sručio na nekada toliko blistav i samosvestan, najnapredniji deo Balkana. Srećan život malog čoveka u ex-YU, ušuškan u maksimalne mogućnosti socijalističkog koncepta rada, odmora i kulturnog uzdizanja, bio je pometen u trenu, bez ikakvog prava prigovora. Granice među nekadašnjim bratskim republikama pretvorile su se u barikade, ničija zemlja merila se puškometima, a rokenrol je nastavio da prkosno obitava, poprimajući sve buntovničkije tonove i živeći u svojoj Sedmoj republici (kako je to lepo nazvao Ante Perković).

Za razliku od prethodnih naraštaja, koji su bili u prilici da sa jeftinim studentskim kartama špartaju Starim kontinentom, bruse jezik u engleskim gradovima i tamo prisustvuju zaista velikim koncertima svetskih zvezda tokom svojih letnjih studijskih boravaka, a uz domaćinsko postupanje možda i da priskrbe sebi odlične ploče, odeću i čak instrument za svoj bend – novo, gladno, osiromašeno i razvlašćeno potomstvo, stasalo u getu devedesetih, o tome je moglo samo da sanja.

Znate kako kažu – sanjaj dovoljno jako, i sve želje biće ti ispunjene. Zvuči kao neka parola iz jeftinih lifecouch publikacija, ali radi! Brzi bendovi Srbije još 1992. konsolidovali su snage i odlučno iskazali svoju nameru da žive i bore se za dostojanstveno postojanje svakog čoveka u novoustanovljenim državama. Njihovi autentični žanrovski i poetski doprinosi, kao i česti nastupi uživo, spasili su mnogo čiju glavu u tadašnjim okolnostima – uz to, nikako ne treba zaboraviti antiratne i prodemokratske akcije kao što su „Rimtutituki”, na početku decenije, i turneje „Nije ljudski ćutati” i „Izađi na crtu”, na njenom završetku.

Sve generacije nekadašnjih etabliranih rokera i novih hip-hopera, hardkor-pankera, fank, rege, dab, džez fjužn, ska i pop bendova, udružile su se da naglas izgovore svoju pobunu protiv besmislenih bratoubilačkih ratova na području nekadašnje Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije.

Nekako je taj stav za kratko vreme postao zajednički imenitelj svih grupa u Srbiji i pogon na kome se rokenrol ponovo vratio kao društveno relevantna pojava od posebnog značaja. Zapravo, tek kad je ovom nesebičnom humanom porukom izrazio ono što su osećali milioni – konačno je našao svoju dušu i mesto u ovim krajevima. Rokenrol 1990-ih govorio je u ime svih nas.

Ova stranica naše rok istorije do danas nije dostojno opisana, pomalo je čak i prećutana u vremenima koja su usledila, ali je se svi sećamo. Mnogobrojni bendovi iz tog vremena su na svoj način – a bilo ih je nikad više žanrovski različitih – iskazivali jedan isti sentiment omladine odrasle devedesetih: bilo je to zajedništvo u odbačenosti od društva. Postojanje ovih bendova nepresušna je inspiracija za sva naredna pokolenja. Odajmo im počast uz neverovatne fotografije Srđana Veljovića, Aleksandra Kujučeva, Goranke Matić i Vesne Pavlović na izložbi pod nazivom Brzi, brži i najbrži bendovi devedesetih.

Info…

• Četvrtak, 21. april, Plato ispred Umetničkog paviljona „Cvijeta Zuzorić”
• Realizacija izložbe: JP „Beogradska tvrđava”
• Autori izložbe: Zorica Kojić i Dragan Ambrozić
• Dizajn: Dobrila Stevanić
• Autori fotografija: Aleksandar Kujučev, Goranka Matić, Vesna Pavlović, Srđan Veljović

Naslovna fotografija: Grupa Playboy, foto: Aleksandar Kujučev