Lana del Rej je izbacila novi album i podsetila nas zašto je zapravo volimo

Zaboravili smo kako se sluša muzika i sada se, sa streaming servisima, tome opet vraćamo – srećom. Sada kada nam na omiljenoj platformi stigne notifikacija da je izašao neki dugoočekivani album, lice nam se ozari i javi se ono iščekivanje da se sedne i odvoji vreme za njega. Ili je to bar kod mene tako. S druge strane, ne mogu da kažem da sam jedva čekala novi album Lane Del Rej, o kom će u ovom tekstu biti reči.

Volim Lanu i svaki njen album preslušam sporo i posvećeno, sa velikom pažnjom, ali valjda zato što je pre svega nekoliko meseci njen prethodni album bio na mojoj plejlisti – na ovaj sam nekako zaboravila do samog dana kada je bilo objavljeno da je tu. Zapravo, poslednji njen album koji sam željno iščekivala bio je Norman Fucking Rockwell, a za njega je malo reći da je opravdao očekivanja.

Blue Banisters je album koji je izašao 22. oktobra, sadrži 15 pesama i moglo bi se reći da se konceptualno nastavlja na prethodni – Chemtrails over the Country Club. Dok smo se kod NFR albuma radovali njenom vraćanju toj njenoj prepoznatljivoj amerikani, Chemtrails nas je opet obradovao svojim eksperimentima i načinom na koji su oni realizovani. Ono što je velika i bitna karakteristika njenog stila jeste ta jedna određena vrsta sete koju ljudi povezuju s njenim pesmama. To je ona vrsta tuge u kojoj vam nekad zaista prija da se valjate i koju vam je bitno da izrazite.

Dati sebi dozvolu za tugu neophodno je da bismo bili u stanju da osetimo i sreću, zar ne? E sad, zašto je tuga bitan momenat kad je reč o albumu Blue Banisters?

Citiraću par stihova iz pesme Beautiful, pre nego što se vratim na analizu albuma od početka do kraja: Let’s keep it simple babe/ Don’t make it complicated/ Don’t tell me to be glad when I’m sad/ I really hate that. Shvatićemo ovo kao nešto upućeno svim onim misionarima pozitive koji nas upravo tom pozitivom guše. Ovo su stihovi sa kojima mnogi mogu da se poistovete, što je oduvek bio slučaj kad su Lanine pesme u pitanju. Pesma koja otvara Blue Banisters nosi naziv Text Book i govori o ljubavnoj priči napisanoj već milion puta ranije koju i sama proživljava i koja nema srećan kraj jer je puna neispunjenih obećanja.

Na nju se nastavlja naslovna numera, koja upravo ovu temu neispunjenih obećanja razvija i nastavlja u neku drugu priču. Pored ove osnovne teme, u Text Book možemo da osetimo i ono što je oduvek bilo karakteristično za Lanu – duh vremena: There we were, screaming BLACK LIVES MATTER / In the crown by The Old Man River / And I saw you saw who I am. Neko će sigurno pomisliti dok čita ovo da je ovo klasično kačenje na određeni trend, ali ako ste zaista slušali njene ranije pesme, znate da je ovo nešto što njoj polazi za rukom. Ona uspeva da sebe i svoje stihove stavi u kontekst određenog vremena i da se s njim potpuno stopi.

Treća pesma na albumu je i singl koji je pre mesec dana izbacila kao najavni – maestralna Arcadia. Ovo je pesma za koju bismo mogli reći da predstavlja ljubavno pismo Los Anđelesu, s obzirom na to da u njoj Lana peva o fiktivnom gradu u kom bi želela da bude i koji se zove Arkadia, a za sve to vreme delove svog tela poredi sa određenim geografskim lokalitetima koji su blizu čuvenog grada anđela: My chest, the Sierra Madre / my hips, every high and byway. Dalje, u refrenu poredi taj svoj izmaštani grad sa svojim srcem i peva kako sve njene arterije, poput puteva, vode do njega. I eto, dobismo mrvicu amerikane i na ovom albumu!

A ta mrvica nastavlja da se kotrlja i kroz Interlude nas vodi kaubojskim prašnjavim putevima, pošto je Interlude obrada kompozicije The Trio, čuvenog Enija Morikonea, koju je posvetio velikom režiseru vesterna – Serđu Leoneu.

Nakon ovog trenutka, tematski album počinje polako da se okreće porodici, a pesmu koja zatvara album, Sweet Carolina, delom su pisali i neki članovi Lanine porodice. Ipak, stvar koja će nas najviše asocirati na ovaj album jesu vokalni eksperimenti koje je Lana Del Rej ovde izvela.

Znate i sami da nju nikad nismo slušali zbog njenih magičnih vokalnih sposobnosti. Nije da nema lep glas, štaviše – vrlo je specifičan, ali budimo realni – Lana se voli zbog vajba, tekstova pesama koji su nekad čista poezija, zbog tema o kojima peva i melodije. Ali na ovom albumu je nastavila ono sa čim je počela na prethodnom, a to je da pušta glas i da nama dozvoljava da čujemo koliko on može da bude raskošan.

Kad saberemo i oduzmemo sve sličnosti i razlike između svih njenih faza, zanimljiva je jedna stvar. Kako sazreva Lana, tako sazrevaju i njeni slušaoci i slušateljke. Ranije su se poistovećivale sa Sweet sixteen and we had arrived / Baby’s table-dancing at the local dive / Cheering our names in the pink spotlight / Drinking cherry schnapps in the velvet night, a sada je ovo neka nova Lana. Ova Lana je starija, mudrija i zrelija i sada više ne razmišlja kao klinka, već kao odrasla žena. Sad se slušateljke poistovećuju sa: ‘Cause my body is my temple, my heart is one too / The only thing that still fits me is this black bathing suit.

Za kraj ove recenzije reći ću samo da je za mene Black Bathing Suit apsolutni hajlajt ovog albuma i ona jedna pesma koju tražim na svim pločama koje ova umetnica snimi. I da, sa svakim albumom postaje mudrija i zrelija. Ipak, postoji nešto što kao crvena nit povezuje celokupno njeno stvaralaštvo, a to je želja za ljubavlju. Lana je na svakom svom albumu i dalje ona devojka iz pesme This is what makes us girls / We all look for Heaven and we put love first, i sve dok bude tako – obožavaćemo sve što napiše i otpeva.

Fotografije za naslovni kolaž: Pinterest