DA SE P(L)OČASTIMO: Matt Berninger i Alan Sparhawk nam nude dva anti-letnja albuma

Dva kultna indie vokala imaju solo albume “da se smrzneš” – Matt Berninger i Alan Sparhawk.

Matt Berninger – Get Sunk

Da li sticajem slučajnih okolnosti ili namernim praćenjem lika i dela, bend The National je vremenom postao moj omiljeni. Toliko da, ako bi mi neko sada tutnuo pod nos leksikon, onakav kakve smo dobijali u osnovnoj školi, verovatno bih na pitanje „omiljeni bend“ upisao ime ovih melanholičnih, uvek dopola pripitih, razočaranih tipova u odelima, u kojima još uvek tinja iskra nade da će pre odjavne špice filma biti happy end.

Bez obzira na to, ne prihvatam svaki njihov novi album i trud, kao ni novu turneju (a ispratio sam ih do sada već pozamašan broj). Tako su me poslednja dva albuma – uz nekoliko vanserijskih pesama – ostavila s mlakim osećanjem (turneja je zato bila top).

Otud solo album Meta Berindžera, vokala benda, dolazi kao povratak starim vrednostima – iako nisam ni znao da su mi uopšte bile potrebne. Album Get Sunk zvuči kao Alligator ili Boxer (dva izdanja koja najviše vole old school fanovi benda), s tim što Met sada zvuči starije. Jer glupo je reći da zvuči „zrelije“ – taj čovek se s ovim dubokim, zrelim i zamišljenim vokalom i stavom valjda i rodio.

Na prethodnom solo albumu, u saradnji sa Bukerom T-jem, pokušao je da eksperimentiše sa soulom i oldtajmerskim rok zvukom – mnogi će reći da se tu sapleo. Iako je na par pesama zadržao odjeke klavijature s tog albuma, na Get Sunk Met je jednostavno – svoj na svome. Indie kruner u svojim pedesetim, koji u tekstovima priziva proživljene situacije, a ponegde i apstraktne slike u kojima se ne razaznaje uvek na šta tačno misli.

Slušajući trube – instrument koji je oduvek dobro stajao uz Berindžerov glas – kako raspliću priču pesme Frozen Oranges, prisećate se jeseni kad ste prvi put, slučajno u polumraku indie kafea, čuli pesmu sa Boxera i pomislili da je neko rešio da otpeva baš vaš život. Naravno, kad ste se sutra otreznili, shvatili ste da ste samo patetični padavičar. Srećom, i takvom treznom, muzika je i dalje bila dobra.

Ipak, ako postoji jedna pesma koja će vas vezati za to neko prošlo vreme, ali vas i odvezati u 2025, to je vozećeg ritma Bonnet Of Pins, koja svoj zvuk duguje bendu New Order. Savršen primer – pun živopisnih i nadrealnih igara reči, izgovorenih ravnodušno, dok potisnuta frustracija ne probije na površinu.

Dok se autorski dvojac iz The National, braća Dresner, bavi muzikom za filmove i muzikom za Tejlor Svift, Met Berindžer ostaje pravi National koren oko kojeg i dalje granaju grane ideja, emocija, priča, patetike i srčanosti, zbog kojih smo i tamo nekad pre nekog vremena zastali i rekli: „Ej, ko su ovi što im pevač brunda nešto kao Mistaken for Strangers?“ Nije to loše.

Alan Sparhawk – with Trampled by Turtles

Bend Low ne postoji već nekoliko godina. Sačinjavali su ga bračni par Alan Sparhok i Mimi Parker. Međutim, Mimi je preminula od raka jajnika pre tri godine, nakon čega je i bend prestao da postoji. Ipak, znali smo da se nešto sprema – i očekivali Sparhoukov solo album već neko vreme, sluteći kakva se emotivna bomba krije iza albuma koji je uradio sa pratećim sastavom Trampled by Turtles. Da, ovo je njihov drugi zajednički rad, ali prethodni je obuhvatao vreme pre nego što je postao udovac.

Naravno da ploča neće biti laka za slušanje ako znate pozadinu same muzike, ali isto tako, možda neće imati punu težinu ako ne znate šta se krije iza stihova I’m not broken, I’m not angry, koje Alan najpre ponavlja kao mantru, da bi mu se potom pridružila njihova ćerka, Holis Sparhok, čiji glas neodoljivo podseća na majčin.

Pesma Not Broken tada postaje srceparajuća himna – udara pravo u stomak, ostavlja bez daha i s knedlom u grlu. Ipak, Sparhouk se potrudio da i ostatak albuma odgovara visinama koje Not Broken dotiče. U nekim pesmama, umesto urlika bola koji oseća, čujemo gudačke instrumente koji taj bol imitiraju – kao u pesmi Screaming Song. Nešto tiše, ali podjednako jake pesme o životu koji sledi donose Don’t Take Your Light i Torn & In The Ashes.

Druga preživela polovina benda Low suočava se sa svojom tugom, ali i sa svojim novim životom – na najosetljiviji i poetski način mogući. Ovakva muzika, pored sve moguće tuge i težine koju nosi, svojom iskrenošću i emocijom je upravo ono što čini ovaj svet boljim mestom.