Bolji svet je moguć?

Izgraditi bolji svet je težnja prisutna u svima nama. Bilo da ga stvaramo malim koracima ili velikim potezima, u svom neposrednom okruženju i profesionalnom delovanju, širim društvenim pokretima ili svojom svakodnevicom, sami za sebe ili s drugim, svi mi stalno gradimo neke nove, po našem uverenju bolje svetove. Ali uvek se nađu i neki koji odu korak dalje.

Idealni, savršeni svet još niko nije uspeo da izgradi, ali ti pokušaji nekad vrede koliko i čitavi novi svetovi. Jer, na kraju krajeva, ipak je ideja ta koja zapravo živi.

Tomas Mor je u 15. veku napisao svoje najpoznatije delo, kritiku engleskog društva kome suprotstavlja viziju idealne zajednice na zamišljenom ostrvu nazvanom Utopija. Utopija postaje sinonim za mesto kojeg nema, koje ne postoji, osim u zamisli da simboliše savršeno državno uređenje ili, uopšte, savršeno uređenje života, zajednice u nekom prostoru. Tako utopija postaje san mnogih arhitekata i urbanista, koji naročito s velikim stremljenjima, zamahom i idejama s početka 20. veka počinju da maštaju o idealnim gradovima.

Povezani članci

Život bez žena: Živeo 82 godine, a nikad nije video osobu suprotnog pola

Otvaranje Mejkers laba u jednoj od najstarijih srednjih škola u Srbiji: Gimnazija Zaječar dobila prostor za eksperimentisanje i razvoj veština učenika i nastavnika

Arhitekte i urbanisti

Skice vizija utopističkih, često futurističkih gradova koji postaju idealni upravo zahvaljujući mašinama i novim dostignućima, obeležile su zamah razvoja i promena s početka 20. veka. Iako je većina njih ostala u domenu mašte i crteža, skica i pilot-konstrukcija, pokoja velika zamisao jeste prenesena u prostor i ovekovečena u vidu novih gradova, podizanim na praznim prostorima direktno iz pera arhitekata i urbanista. Međutim, kako je svaka ostvarena vizija počinjala da živi, tako je prestajala da bude onakva kakvom je izmaštana – izgradnjom se utopija razgradila.

Idealni grad ostao je u domenu vizija. Ipak, ovi arhitektonski i urbanistički pokušaji ostali su značajni u istoriji arhitekture, iako nikad izgrađeni. Njihov otisak na arhitektonsku misao ogleda se u tome što su oni pomerali granice, ne u prostoru ali u mišljenju prostora. Na taj način oni su pomagali da se misle neki novi bolji svetovi koji jesu izgrađeni. Brojni su pokušaji utopija neostvareni ali vredni divljenja, upravo zbog ideja i energije koje su u njih utkane. I te ideje zaista jesu pomerale svetove.

Rose Island

Prošlog meseca emitovan je film Rose Island. Igrani film nastao je velikim delom po istinitoj priči. Radnja je smeštena u Italji nadomak Riminija, tik izvan spoljne granice teritorijalnih voda. I u tome i jeste suština. Priča govori o mladom inženjeru, koji iz svojih pobuda (o kojima nećemo otkrivati previše, čeka vas film) konstruiše stvari oko sebe, shvatajući da zapravo teži tome da malo po malo izgradi sebi bolji svet. A zatim to i radi.

Rose Island, odnosno Respubliko de la Insulo de la Rozoj, kako glasi zvanično ime na esperanto jeziku, jeste platforma izgrađena juna 1968. godine, u atmosferi studentskog preokreta sveta koji je šezdeset osma godina donela. Ova platforma je u istoriju ušla iz brojnih razloga, i priča iza nje je fantastična i čarobnim kadrovima ovekovečena. Njena površina je teritorija republike u nastajanju, sa svojim jezikom, grbom, valutom, predsednikom. Kratkotrajna mikronacija izdavala je pasoše, imala je svoje žitelje, svoje uređenje i svoja pravila. Odnosno, nije imala pravila.

Iako je u praksi više funkcionisala kao letnja diskoteka, ova platforma, nezavisna republika i utopija, oličenje je želje jednog mladog čoveka da konstruiše svoj svet u kome vlada sloboda. Ta želja je bila toliko snažna i uporna da je mladi inženjer, skoro ni iz čega, zamalo uspeo da se otcepi od ostatka sveta i proglasi nezavisnost svoje zamisli. Nekoliko meseci, koliko je život funkcionisao na veštačkoj platformi postavljenoj u međunarodnim vodama, tik izvan zone Italije, ona je pružala utočište i beg od stega, slobodu i nadu brojnim mladim ljudima iz čitavog sveta.

Iako kratkog veka i na kraju dana simboličnih pasoša, grba i zastave, ovih 400 kvadratnih metara ušlo je u istoriju kao ideja koja je ipak odjeknula svetom i uzdrmala ga. Iz brojnih malih pobeda koje su proizašle iz bajkovitog poduhvata kratkog veka ostaje uzdah koji simboliše čitavu godinu koja je promenila svet, 1968: Budimo realni, zahtevajmo nemoguće. A priča o nastanku i životu malog sveta na veštačkom ostrvu zaista otkriva kako nemoguće postaje realno.

Kristijanija, Kopenhagen

Ovekovečen u filmu jarkih boja Jadrana, muzike i oblika mekanih tonova šezdesetih godina, Rose Island je tek jedan od istorijskih pokušaja stvaranja boljeg sveta u formi mikronacija. Mikronacije su mali teritorijalni i politički entiteti koji tvrde nezavisnost, i iako ih UN ne priznaju, one nastavljaju da niču širom sveta i to najčešće iz ličnog entuzijazma. Među njima je možda najpoznatija Kristijanija u Kopenhagenu, komuna osnovana 1971. godine.

Iako usred grada, ova komuna od 850 stanovnika zapravo ima sopstvene zakone i pravila i nezavisnost od Danske vlade. Kristijanija je česta destinacija turista koji obično nemaju svest o tome da su jednim korakom usred Kopenhagena zapravo zašli u sasvim posebno uređenje, čija je kultura pre svega svedočanstvo o pokušaju uspostavljanja drugačijih društvenih odnosa.

Burning Man, Nevada

Međutim, nemaju svi pokušaji i otelotvorenja utopije svoja stalna fizička obličja. Među najpoznatijim, a možda i najeksperimentalnijim poduhvatima stvaranja utopije barem na neko vreme, koliko god ona bila kratkotrajna i nestalna, jeste festival usred pustinja Nevade. Burning Man se održava svake godine još od 1986, dok je od 1991. godine na lokaciji na kojoj je danas – privremenom gradu koji nastaje u Black Rock Desert u državi Nevadi. Ipak, to nije „običan festival”. Nastao je kao andergraund okupljanje ljudi slobodnog duha u San Francisku osamdesetih godina XX veka, i postao je tradicija kojom se na nekoliko dana stvara komuna drugačijih pravila.

Kako sami organizatori opisuju, Burning Man je privremena metropola koja je posvećena zajednici, umetnosti, samoizražavanju i samopouzdanju. Na ovom događaju koji traje nedelju dana očekuje se od svih prisutnih da učestvuju, bilo da volontiraju, stvaraju, dele – očekuje se od svih da na neki načih budu aktivni, odnosno da doprinesu stvaranju onoga što jeste Burning Man, nekog drugačijeg sveta. Iako ovaj privremeni grad, metropola, traje samo nedelju dana, on ima sve što je jednoj zajednici potrebno. Možda ovaj događaj najbolje pokazuje kako bolje svetove grade pre svega odnosi među ljudima, dok prostorno uređenje prati šta se na tom polju dešava. Pa makar nestalo posle nedelju dana, bilo improvizovana ručno rađena platforma tik izvan teritorijalnih voda, ili se nalazilo negde baš usred grada – drugačiji svet nastaje pre svega iz želje da se granice, gde god one bile, pomere.