“Bila jednom jedna rupa u asfaltu”: Čekali su nedeljama da se gradska vlast javi, a onda uzeli stvari u svoje ruke, i sad mreže gore zbog njihove akcije

Na Instagram stranici @medak3.info osvanula je fotka koja izgleda kao urbana bajka, ali je zapravo samo realnost jer gradska vlast i njihovi scenaristi tihuju pa je Beograđani sve češće pišu sami,

Na sred ulice se našao čest protivnik Beograđana – rupa. Ne metaforička, nego prava, gromoglasna, sa sve šansama da ti polomi trap, živac i volju za životom. Pravilo bi bilo da se neko javi, dođe, sipa asfalt, klimne glavom i ode. Ali pravila su odavno na odmoru, a rupa se širi. I čeka.

I onda se desila scena preokreta. Komšije, očigledno već prekaljeni u borbi sa beogradskim “ne može se”, organizuju se i odlučuju da – zasade cveće. Doslovno. Ubace zemlju, lepo poravnaju, i tu gde je do juče auto udarao u realnost – sad cveta cveće.

Kad gradska vlast ne reaguje;

Ovako su to oni napisali na svom Instagramu.

View this post on Instagram

A post shared by Медаковић 3 (@medak3.info)

“Bila jednom jedna rupa u asfaltu. Nije bila ni velika ni mala, ali bila je na baš nezgodnom mestu. Redovno su je svi “overavali”, sa jednim ili oba točka. Malo po malo, rupa je rasla. Pokušavali su da je popune, da je zakrpe, ali ona nije popuštala.

Negde duboko, ipak, osećala je da joj nešto nedostaje. Želela je da bude deo nečeg većeg, ne samo obična rupa na putu.

Jednog dana, pojavili su se neki ljudi. Počeli su da je zatrpavaju. Rupa je osetila neizvesnost… a onda se dogodilo nešto čudesno. Boje su se razlile po njoj, i na trenutak, postala je nešto više od rupe — postala je znak, poruka, podsetnik.

Svi su je gledali drugačije. Nije više bila samo smetnja. Druge rupe su joj zavidele” napisali su na stranici Medak3.info.

Zašto ovako? Pa komšije su shvatile ono što polako svi shvatamo – niko neće doći. Ako ne uradiš sam, neće se desiti. I zato, ne samo da su rešili problem, već su ga pretvorili u gest lepote.

Kako su i samo napisali – “Nećemo se navikavati na propuste. Nećemo više zatvarati oči na nemar i nerad”.

Nije prvi put da se Beograđani sami udružuju da poprave ono što bi neko drugi trebalo da popravi – od ograđivanja smetlišta, preko bojenja stepeništa, do zajedničkih akcija u parkovima. Ima tu više građanske svesti nego u polovini godišnjih planova budžeta.

Ovo nije priča o cveću. Ovo je priča o ljudima koji se više ne nadaju – nego rade. O gradu koji, kad već ne može da računa na strukture, računa na komšije. O Beogradu koji, kad mu se desi rupa – uzme zemlju i semenke i napravi baštu.