U ovim delovima Jugoslavije skoro niko nije znao da čita, a evo gde su živeli pismeni

Karta pismenosti iz popisa FNRJ iz 1961. godine nije samo skup brojki. Ona jasno ukazuje na duboke razvojne razlike unutar zemlje, kao da su u okviru jedne države paralelno postojala dva potpuno različita sveta.

Karta koja služi kao ilustracija zapravo oslikava posleratnu Jugoslaviju. Popis je činilo 21 pitanje i dodatni list za podatke o domaćinstvu i upitnik za stan, kao i upustvo za popunjavanje. Ovo je bio peti popis po redi od nastanka Jugoslavije, prenosi nova.rs.

Popis je pokazao da su obrazovno najnapredniji bili severozapadni delovi tadašnje Jugoslavije. Slovenija gotovo u celini ulazi u zonu najniže nepismenosti, a vrlo dobro su stajali i veliki delovi Hrvatske, naročito sever, Istra i širi gradski pojas. Ovi delovi Jugoslavije početkom šezdesetih imali su stabilniju školsku mrežu, povoljniju socijalnu strukturu i snažnije nasleđe ranije modernizacije.

Takav raspored nije slučajan. Istoričari koji su analizirali regionalnu pismenost u Jugoslaviji ukazuju da su razlike nastajale dugo, pod uticajem istorijskog nasleđa različitih imperija, finansijskih mogućnosti, državnih politika, društvenih normi i odnosa prema školovanju. U prevodu, krajevi koji su ranije ušli u administrativno uređeniji, urbaniji i obrazovno dostupniji sistem, dočekali su drugu polovinu 20. veka sa mnogo boljom početnom pozicijom, navodi se u istraživanju “Regionalna pismenost u Jugoslaviji” koji je objavio časopis “Istorija 20. veka”.

Sever Srbije, posebno Vojvodina, takođe na mapi izgleda znatno povoljnije od velikog dela ostatka zemlje. To potvrđuje obrazac koji se vidi i u drugim delovima nekadašnje države. Ravničarski, urbaniji i infrastrukturno povezaniji krajevi imali su manje nepismenih, dok su planinske, ruralne i izolovanije oblasti mnogo sporije hvatale korak sa modernim obrazovanjem.

Nasuprot tome, najteža slika otvara se u južnim, jugozapadnim i delovima centralnih oblasti Jugoslavije. Na mapi su najupečatljivije zone visoke nepismenosti vidljive na Kosovu, u velikom delu Bosne i Hercegovine, u pojedinim delovima Sandžaka, severne i istočne Crne Gore, kao i u delovima Makedonije. Tu nepismenost više nije moguće posmatrati kao usamljen društveni problem. Ona je bila simptom šireg zaostatka, slabije razvijene putne i školske infrastrukture, siromašnijeg sela i sporije transformacije tradicionalnog društva.

Upravo zato ova mapa ne govori samo o tome ko je znao da čita i piše, već i gde je država uspevala da stigne sa školom, a gde nije. U krajevima sa višom nepismenošću život se mnogo duže odvijao u okviru lokalne zajednice, bez snažnijeg dodira sa gradom, industrijom i institucijama. Obrazovanje je tamo češće bilo privilegija nego standard.

Dodatno, istraživanja pokazuju da je problem bio izraženiji među ženama nego među muškarcima, što je naročito pogađalo tradicionalnije i seoske sredine. U publikaciji Muzeja Jugoslavije, zasnovanoj na statističkim izvorima, navodi se da je 1961. u Jugoslaviji i dalje 21 odsto stanovništva bilo nepismeno, kao i da su razlike među republikama bile ogromne. Dok je u Sloveniji analfabetizam gotovo iščezao, u pojedinim selima na Kosovu nije bilo ni jednog pismenog lica koje bi moglo da popisuje nepismene.

To je možda i najjači zaključak ove karte. Jugoslavija je 1961. formalno bila jedna država, ali obrazovno nije bila jedinstven prostor. Njen severozapad je već duboko ulazio u eru masovnog školovanja, dok su pojedini južni i unutrašnji krajevi i dalje vodili bitku sa elementarnom pismenošću.

Posleratna Jugoslavija jeste pokrenula veliku kampanju opismenjavanja, otvarala škole i širila osnovno obrazovanje, ali ni do šezdesetih nije uspela da poništi višedecenijske, a ponegde i višestoljetne razlike. Taj proces bio je spor, mukotrpan i neravnomeran.

Popis iz 1961. godine je dragocen istorijski dokument o tome kako izgleda zemlja kada obrazovanje nije ravnomerno raspoređeno. Tamo gde su škole, gradovi i institucije ranije pustili koren, nepismenost se povlačila brže. Tamo gde su siromaštvo, izolacija i tradicionalni obrasci duže opstajali, nepismenost se zadržala kao tvrdokoran društveni ožiljak.

Izvori: Popis stanovništva 1961: Školska sprema i pismenost, knjiga XIII / publikacija Muzeja Jugoslavije Nikad im bolje nije bilo? Modernizacija svakodnevnog života u socijalističkoj Jugoslaviji