Usamljeno detinjstvo kralja Čarlsa, najstarijeg monarha koji je preuzeo tron

Kada je kralj Čarls III postao novi britanski suveren, zahvalio je svojoj „dragoj mami“ kraljici Elizabeti II za njenu „ljubav i odanost svojoj porodici i porodici svog naroda kojima je tako marljivo služila svih ovih godina“.

Ipak, ona je bila toliko posvećena svojim kraljevskim dužnostima kao kraljica da je imala mnogo manje vremena od većine majki koje je provodila sa svojim prvorođenim sinom i naslednikom, čiju su stidljivost i osetljivost kao malog deteta pogoršavali česta odsustva oba njegova roditelja.

Kada se princeza Elizabeta (kao što je bila do svog stupanja na presto 1952.) pridružila princu Filipu u njegovoj pomorskoj službi na Malti, tokom Božića 1949, ostavljajući svog jednogodišnjeg sina sa bakom i dedom u Sandringemu, propustili su da vide njegove prve korake i prve zube.

Ubrzo su usledila dalja putovanja u inostranstvo, a nedugo zatim, princ Čarls izgovorio svoju prvu reč – “Nani”, upućena njegovoj dadilji.

Kraljičini nastupi bili su skoro besprekoran od samog početka njenog pojavljivanja u javnosti. Smirena, strpljiva, ponizna, poslušna, saosećajna, dostojanstvena, graciozna, ona nikada nije učinila ništa da izazove sramotu ili političku kontroverzu, dok je demonstrirala progresivnu spremnost da prilagodi monarhiju smanjenom postkolonijalnom statusu Britanije u svetu.

Uz lavinu zahteva, mlada kraljica nije imala drugog izbora nego da veliki deo odgovornosti za podizanje dece prepusti princu Filipu. Međutim on je bio sasvim drugačiji karakter od svog sina i imao je svoje ideje o tome kako treba da ga vaspita.

Do Čarlsovog prvog rođendana već mu je kupio palicu za kriket i izjavio da želi da bude “pravi muškarac”.

Odlučnost princa Filipa da njegov stidljivi sin treba da nauči da stoji na nogama proistekla je iz turbulentnih okolnosti njegovog detinjstva – kada je od svoje osme godine bio primoran da se brine sam za sebe nakon što mu je majka odvedena u sigurni azil, a njegov otac napustio porodičnu kuću da bi živeo sa svojom ljubavnicom na jugu Francuske.

Pošto je razvio tvrdoglav pristup životu kao sredstvu da se nosi sa ovim udarcima, princ Filip je shvatio da je njegova odgovornost da ojača svog sina i pripremi ga za teškoće jednog dana kada će postati kralj postajala sve veća i veća.

Čarls je bio prvi prestolonaslednik Britanije koji je išao u školu, nakratko je pohađao malu pripremnu školu (Hill House) u Najtsbridžu, pre nego što je otišao u očevu staru pripremnu školu, Cheam.

Kralj Čarls, sasvim drugačiji od svog oca, nesumnjivo je mrzeo svoje vreme koje je provodio tamo. Kasnije su ga nemilosrdno maltretirali u Gordonstounu, opisujući to kao „paklenu rupu“.

Ni kraljica, a ni princ Filip nisu ohrabrivali Čarlsa da razgovara sa njima o svojim osećanjima.

Uplašen svog oca i gladan pažnje svoje majke dok je bila zauzeta kao kraljica, tokom 1970-ih Čarls je sve više dolazio pod okrilje svog ujaka lorda Luisa Mauntbatena, brata majke princa Filipa, čiji uticaj nije uvek bio od posebne pomoći.

Na primer, njegova čuvena preporuka glasila je da treba da „poseje svoj divlji zob“ pre nego što se oženi mladom ženom bez „prošlosti“. Tako je Čarls ušao u svoj prvi brak.

Međutim, decenijama nakon Mauntbatenovog ubistva od strane IRA 1979. godine, još uvek princ, Čarls se postepeno zbližio sa oba svoja roditelja, a njegova dobrotvorna organizacija Prince’s Trust bila je jedan od nekoliko primera zajedničkih interesa sa njegovim ocem.

U vreme Čarlsovog 60. rođendana 2008, kraljica je izrazila „ogroman ponos“ na rad svog sina sa organizacijom Prince’s Trust, koju je opisala kao „izvanrednu organizaciju“.

Kada su njih dvoje (kraljica Elizabeta II i kralj Čarls III) zajedno fotografisani tokom proslave povodom kraljičinog 90. rođendana, nije bilo greške u toplini njihovog odnosa.

A u jednom od TV filmova o čituljama koje je nedavno emitovao BBC, novi kralj je rekao da je „veoma srećan” što je imao kraljicu za majku, piše Time.com.