Iz Fride: Živi i zdravi

Govoriću ovde o dva fenomena. Svaki od njih je, uzet izolovano, zanimljiv i simptomatičan za naše društvo. Na kraju teksta će se, spletom okolnosti, oni slučajno dodirnuti.

„Ma nek’ je živ i zdrav“. Kad ovu rečenicu Srbi izgovore uz uzdah i odmahivanje rukom, to znači da je taj neko, kome žele život i zdravlje, nešto ozbiljno zabrljao. Sin jedinac iz poštene porodice zaglavio u zatvoru. Roditelji u rasulu, svet im se srušio, ostali su bez reči, bez mogućnosti, ali i želje da mu nađu opravdanje. U toj beskrajnoj plimi razočaranja, ljutnje i nemoći da bilo šta promene, oni izgovaraju rečenicu „Ma nek’ je živ i zdrav“. Isto tako, kad se neko u konzervativnoj sredini usudi da se razvede – „Nek je živ i zdrav“. Kad neko napravi budalaštinu nemerljivih razmera koju um njegovih bližnjih nikako ne može da razume i opravda, ali ga i dalje vole jer je njihov, onda „Nek’ je živ i zdrav“. Želimo ti svu sreću sveta i daleko ti lepa kuća, sa svojim suludim izborima ćeš se nositi sam. Ta rečenica je, s druge strane, uteha za bližnje koji je izgovaraju. Jer ne želi se zdravlje i život silovateljima, narko dilerima i ubicama. Postoji jedna nepisana granica do koje se ova rečenica izgovara, u skladu sa težinom „prestupa“. „Ma nek’ si živ i zdrav“, ipak se ne upućuje totalnim huljama. „Ma nek’ si živ i zdrav“ znači nisi baš dno dna, ali si tu negde blizu.

Poseta rođaku u bolnici. Prvo pravilo rodbinskih odnosa: u bolničke posete se mora ići! Ne baš zato što obožavamo jedni druge i nemamo pametnija posla nego da nam tih sad vremena dnevno rodbina visi nad glavom, nego zato što je to ultimativni dokaz odanosti, brige i uzajamnog poštovanja. U posete se ide, posetama se vraća i na posete se računa. Onaj ko na posetu ne uzvrati posetom čim se ukaže prva prilika, precrtan je za vijek i vjekova. Ja čak nisam bila ni svesna ozbiljnosti cele te stvari, sve dok pre nekoliko godina ne naleteh na jednu fotografiju. U centru crno-bele slike sedela je moja majka, mršava ubledela tinejdžerka u bolničkoj postelji, a sa njene leve i desne strane protezala su se dva špalira rođaka i komšija. Svi ozbiljni, smrknutih lica. Stričevi u kaputima, sa šeširom, babe sa maramama vezanim ispod brade, tetke koje su iskoristile dolazak u grad da stave trajnu.

– Mama, zašto mi nisi rekla da si bila teško bolesna kao tinejdžerka?

– Molim? Nisam bila bolesna, odakle ti to?

– Pa vidi koliko ljudi ti je došlo u posetu na ovoj slici. Šta ti se desilo?

– A to! Operisala sam krajnike.

Onda smo se smejale pola sata, nadvijene nad fotografijom, analizirajući ljude na njoj. Ko ih je uopšte slikao? Je l’ moguće da je postojao bolnički fotograf koji je dokumentovao posete? Za uspomenu i kao dokaz da su bili tamo. Sasvim moguće. Nešto tako bitno kao što su venčanja, krštenja i bolničke posete, mora da se pamti!

Jednom je moja mama otišla u posetu kod neke rođake i srela tamo ljude, dalju i bližu rodbinu, koju godinama nije videla. Pošto ih je bilo toliko da nisu svi mogli da u isto vreme razgovaraju sa pacijentkinjom, podelili su se u grupice i pričali jedni sa drugima. Pored moje mame se zadesila jedna ljubopitljiva tetka koju je baš zanimalo da čuje detalje iz njenog skorašnjeg života, kako su deca, da li je „sluša“ muž. U jednom trenutku su počele na temu školovanja. Ja sam tada bila na prvoj godini fakulteta.

– Šta ti studira ova starija ćerka? upitala je tetka.

– Filozofiju, odgovorila je mama rezignirano.

– Ma nek’ je živa i zdrava! odmahnula je rukom tetka. I duboko uzdahnula.

Fotografije: Unsplash