Kikiriki, semenke, sport za zube: Zvukovi detinjstva

I pre sedam izjutra bude me komšijski pozdravi ispod balkone.

„Dobro jutro komšinice, kako je?“

„Evo komšija, dobro je“, ili „Kako mora“, ili već neki iz širokog spektra odgovora u prolazu.

Naselje je akustično i sve se čuje. Devojke koje rade u frizerskom salonu sklanjaju rešetke sa ulaza uz škripu zarđalih šarki, otključavaju firmu i pristavljaju kafu – čujem jer jedna drugu pitaju ko će ovoga jutra da pristavi džezvu. Dok silazim niz stepenice, u hodniku ispred vrata babe R. čujem kako baba R. uključuje veš mašinu. Čujem jer baba R. ima onu staru veš mašinu kakvu smo i mi nekada imali, koja nema dugmiće i plastični točak koji okrećeš kako ti volja birajući program za pranje, već ima onaj metalni koji pri svakom pomeraju krcne kao orah. Baba R. je očito, kao i ja gotovo stalno što sam mašila, promašila željeni program pa je morala da krcka tim točkom pun krug do željenog programa i položaja.

Komšinica sa malim detetom koja živi u prizemlju je veš već oprala i prostrla jer čitava zgrda miriše na bebi omekšivač za veš. U samoposluzi me dočekuje moja omiljena radnica, šefica smene koju zovem Štefica, ovog jutra je mrzovoljna, kao i svakog, ali takva je meni najsimpatičnija. Gazde ovde ne teraju svoje zaposlene da se od jutra do mraka smeju svojim mušterijama onim otuđenim osmehom, već prosto, ako im nije dan – nije im dan, kao što Štefici često nije i zato uvek pokušavam da je oraspoložim, što mi nekada i pođe za rukom.

Kasnije tokom dana srela sam supruga gospođe N. kako trese tepihe na prečagi ispred zgrade, istoj onoj prečagi koja je posle škole fubalski gol, a predveče šipka za zgibove, u zavisnosti od doba dana i dužine koja se oko nje skupi. Gospođa N. je za to vreme pripremala ručak, iako živi na poslednjem spratu, čula sam čak ispred zgrade kako tuče po šniclama a kako neko drugo posuđe u njenoj kujni odskače pri svakom udarcu. Dakle, u porodici gospođe N. danas nije riblji dan.

Teta S. je pošla sa šoljom kod tete Z. da pozajmi brašno, nestalo joj za zapršku, šerpa je na ringli, pa da ne ide čak do radnje. U vreme Dnevnika stvara se kakofonija, svi televizori naselja uglas najavljuju najvažnije vesti. Setim se uvek onog našeg komšije sa Ceraka koji je imao balkon tačno iznad Kluz-ovog butika, koji bi svako popodne posle dnevnika izašao u beloj majici na bretele da drži političke govore, dok se mi deca smejemo i dobacujemo mu. Kluza odavno nema, a bogami ni komšije.

Herceg Novi me umnogome podseća na moje naselje, Cerak Vinogradi, gde se živelo tako – u toplom zajedništvu komšiluka, prepunom zvukova i dečije graje. Toga u Beogradu sve manje ima, kao da ljudi više ne peru svoje tepihe i ne lupaju šnicle, ali sasvim sigurno više jedni od drugih ne zajme mikser, mlin za šećer u prahu ili šolju brašna. Mali gradovi, još uvek, nisu otuđili ljude.

Naslovna fotografija: Nemanja Jeremic on Unsplash