Magazin za urbani životni stil
Ovaj sajt koristi kolačiće za personalizaciju sadržaja i oglasa. Detaljnije
Gistro priče: Bekstvo

Često imam želju da pobegnem. Dugo me ne napušta ta želja. Ne godinama, već decenijama. Ne znam od čega i ne znam gde. To nije povezano sa mestom na kome sam, da li mi je tu dobro ili loše, već sa onim šta je u meni. Sve se uzburka i duša mi ište mir. Nije da mi se beži od sebe, niti mislim da je to moguće, već bih samo da nestanem, da budem negde gde nema baš nikog. Nekad je previše obaveza, previše očekivanja, previše ljudi prema kojima ispadam govno, previše ljudi koji prema meni ispadaju govna, a nekad je samo ona svakodnevna kamendžorka koju guram uz brdo, preteška. Budem umoran od svega. Nekad sam umoran čak i od muzike, a kamoli od ljudi. I onda, ako imam gde, pobegnem. Jedno od tih savršenih mesta za bekstvo je ova šuma sa slike.

Naravno da neću reći tačno gde se nalazi, jer planiram još neki put da se sklonim u nju. Nisu mi potrebni ljudi u njoj. A njih nikad nema, bez obzira što je šuma u gradu i što je deli par minuta hoda od gradske vreve. Ljudi u gradu imaju pametnija posla nego da traže prazne šume između blokova zgrada. Da nije tako, valjda ne bi živeli u gradu. Kada sam pravio ovu fotku, ispred mene je bilo svo ovo drveće, a iza mene ulica kojom prolaze tri linije gradskog prevoza. Toliko nam je tu, pred nosom. Ako je ima u mom svetu, onda je ima u svačijem. Ovakva ili vrlo slična.

Šta to, koji moj, radim u šumi u kojoj nema nikog? Ništa nelegalno, ništa perverzno, ništa samodestruktivno. Naprotiv. Šuma me puni mirom i svime onim što me gorepomenute aktivnosti prazne. Nekad po njoj šetam, nekad se naslonim na drvo i sednem na zemlju, nekad fotografišem, nekad ponešto zapišem, nekad na audio snimaču snimam zvuke, a nekad samo stojim i gledam u drveće. Ima dana kada mi među tim krošnjama misli lete poput automobila u popodnevnom špicu, a ima dana kada miruju poput napuštenog vagona na pruzi zarasloj u korov, negde između Mladenovca i Lazarevca. Nema pravila u šumi. Samo mi još ona fale…

Pored ljudi, u šumi nema ni klupe. Osim ptica i životinje su retke. Pre neki dan sam video mačku, ali po njenom nesigurnom hodu bih rekao da je zalutala. Nema ni besmisla u šumi. Sve što je tu ima svoju funkciju. I drveće, i trava, i onih nekoliko pečurki, i nebo iznad, i ispucala zemlja i žuto lišće po njoj. Svako tu daje i uzima onoliko koliko je neophodno da dočeka sledeći dan. I nema svađe, nema objašnjavanja, nema čekanja i nerazumevanja. Dam ti – daš mi. I sve to uz crvkut ptica.

Dok ovo pišem, gledam dve crne ptice koje kljucaju između opalog lišča. Deli ih od mene jedva metar, ali me se ne plaše. Dobro sam ovog trenutka. Da, u šumi sam sad. Naslonjen na drvo, sa telefonom u ruci, otvorio sam mejl i pišem ovu priču. Probao sam jutros da je napišem kod kuće, ali nije išlo. Bilo mi je potrebno bekstvo. I eto ga, dobio sam ga. A vi priču.

Najčitanije

5 retkih fizičkih karakteristika koje vas čine posebnim

Svaka osoba je jedinstvena. Mada svi imamo određene zajedničke karakteristike koje nas čine ljudima, fizički razlike između nas su neupitne.…

Gistro priče: Deset evra

Kiša je padala trideset osmi sat zaredom. To veče je u Beogradu bio skup Nesvrstanih. Na nekom glupom portalu sam…

Aktuelni modni trendovi u skladu sa horoskopskim znakom

Ne znamo da li se i vama čini da je teško ispratiti sve modne aktuelnosti, pa smo zato odlučili da…

Najnovije - Kolumne

Kikiriki, semenke, sport za zube: Jabuke, sunce, nektarine

Dragi pajte, Je li ti se nekada učini da je linija horizonta kriva? Pitam onako, bez veze, ništa posebno ne…

Pouke iz prošlosti: Moje ime je Di, Džon Di

Nije vreme za umiranje, film Kerija Fukunage, najnoviji je iz serije o pustolovinama britanskog tajnog agenta Džejmsa Bonda i poslednji…

Kikiriki, semenke, sport za zube: Ne skidaj delove, pucaću!

Juče sam, izašavši iz kuće, videla jedan prizor koji mi je uveselio čitav dan. Sasvim običan prizor, reklo bi se.…