Gistro priče: Deset evra

Kiša je padala trideset osmi sat zaredom. To veče je u Beogradu bio skup Nesvrstanih. Na nekom glupom portalu sam pročitao da se završavaju finalne pripeme za početak izgradnje metroa. Trola kojom sam došao u grad je prokišnjavala. Ceo jedan ćošak je bio prazan zbog vode koja je kapala. Slušao sam Kind of Blue Majlsa Dejvisa. Ništa mi ne prija po kišnoj noći kao taj album.

Dok sam čekao prijatelja ispred Kolarca, prišla mi je žena koja me na engleskom pitala da li možda imam da joj pozajmim deset evra. Evra, ne dinara. Rekla mi je da će mi sutra vratiti. Po akcentu bih rekao da je Francuskinja. Bila je otmeno obučena, a kišobran joj je imao pozlaćenu dršku. Nije delovala ni pijano, ni drogirano. Rekao sam joj da meni treba pet evra. Nasmejala se. „Znači nemaš?”, pitala me. „Znači nemam”, odgovorio sam. Uz konstataciju da večeras baš nema sreće, produžila je ka Platou.

Stigao je prijatelj kog sam čekao. Bio je neraspoložen. Cipele mu propuštaju vodu, a plata mu stiže tek za dve nedelje. Jedino ako mu prođe tiket na kladionici, sutra će kupiti druge cipele. On nema zapostavljenu ženu, ne duguje novac nikome, ne opija se, redovno se brije, ne ponosi se sticajem okolnosti, uvek čita istovremeno dve knjige, ide u Kinoteku bar tri puta mesečno – drugim rečima, nikad ne biste rekli da se kladi na fudbalske utakmice. Čak se ni u fudbal ne razume. Ali posao koji radi je slabo plaćen i par hiljada iz kladionice mu dobro dođe da popuni rupu u kućnom budžetu. Ili onu na cipelama.

Nismo znali gde ćemo na piće. Predložio sam staru kafanu Proleće na Obilićevom vencu. Kako sam matoriji, sve više volim matore kafane. Kiša je padala sve jače. Ubrzali smo hod. U Proleću je bila gužva, ali smo ipak našli prazan sto. Naručio sam kafu i kiselu, moj prijatelj pivo. Konobarica nam je donela jelovnike. Zahvalili smo se, ali nećemo da jedemo. Ona nam je na to rekla da moramo da naručimo nešto za večeru ili ne možemo tu da sedimo. Ako svratite u kafanu Proleće u vreme ručka ili večere, zabranjeno vam je da pijete bez jela. Samo pre dvanaest sati, tj. pre podne, možete da boravite tu bez viljuške u ruci. Neka im je klopa najbolja na svetu, ali mislim da više nikad u životu neću videti Proleće.

Izašli smo i počeli da tumaramo po kišnim ulicama. Našli smo neku pivnicu, bar, kafanu, šta li je. Tu nas nisu izbacili zbog toga što smo siti. Onda je moj prijatelj saznao da je Malta dala Kipru gol u 98. minutu. Sve druge utakmice sa tiketa su mu prošle i to je jedino što nije trebalo da se desi kako bi dobio desetak hiljada dinara. Te večeri nisam prvi put pomislio da prekoputa mene sedi Rodni Troter. Proverio je vremensku prognozu i odahnuo kada je saznao da će sutra kiša prestati. Kaže mi da nema nikakav problem sa cipelama po suvom vremenu. Naručili smo piće i počeli da razglabamo o velikim planovima i našim fantastičnim životima.

Dok sam se vraćao kući, kiša je skoro pa prestala. Na semaforu pored je stajao taksi, a u njemu poznato lice. Ona Francuskinja. Na glavi je imala slušalice. Čitala je nešto na svom telefonu. Nije me videla. Pitao sam se da li je moguće da je žickala za taksi. U Beogradu. Ili joj je novac bio potreban za mesto na koje je vozi taksi. Nikad neću saznati. A neće ni ona da sam imao deset evra. Pa ne moramo baš svi sve da znamo. Pojačao sam Majlsovu Blue in Green i produžio svojim putem. Peške.

Naslovna fotografija: Vladimir Skočajić Skoča