Gistro priče: O čekanju
Gotovo. Dosta je bilo. Ne čekam više. Ništa i nikoga. Ne verujem u višestruke živote i ne želim ovaj jedan da provedem u čekanju ni onoga što mora, a kamoli onog što ne mora. Pun mi je kufer “razumevanja okolnosti”, kritika da nisi zreo ako si nestrpljiv i nade da će sve biti bolje kad se dočeka. Malo sutra! Nešto hoće, to je istina, ali mnogo toga neće. I onda ono što hoće gubi vrednosti u svim tim čekanjima koja su bez ikakvog smisla. Strpajte me u fioku na kojoj piše “kriza srednjih godina”, ali sve na ovom svetu je inferiorno u odnosu na vreme.
Najgora stvar u vezi sa čekanjem je što te onesposobljava da radiš nešto što ima smisla. A sve ima više smisla od čekanja. Nije baš da planiram u tom dobijenom vremenu da napravim lek protiv side ili teleport, ali ću svakako uraditi nešto zbog čega ću biti zadovoljniji nego posle čekanja. A na stranu što čekanje ubija motive, želju, poverenje, veru, pa čak i ljubav. Ko dozvoljava da ga previše čekaš, ili je glup, ili pokvaren, ili preslab. Žao mi je onih koji su istovremeno i slabi i dobri, ali niko ne vredi godine stajanja na vetrometini.
Završio sam sa dugim redovima u pošti. Ionako sve te račune mogu da platim putem interneta. Odavno ne čekam da mi počnu omiljene TV emisije. Na stranu što ih više skoro pa i nema, ali i ako se nađe po koja zanimljiva, tu je jutjub. Ako me i on tera da čekam, npr. uz reklamu za firmu što zapošljava ljude na bajsevima, koji sa kutijom na leđima raznose pice i hamburgere, ne treba mi ni jutjub. Neka čekaju 5 sekundi glupave reklame oni koji imaju 5 sekundi. Ni telefonske pozive više ne čekam. Onaj ko želi da ti bude tu, biće tu. Nećeš ni osetiti da treba da ti se javi, jer je tu. Ostale ko šiša, već su ti čekanjem dali do znanja da nemaš mnogo veze sa njihovim prioritetima. Ni gradski prevoz više neću da čekam. Iako nemam auto, ići ću peške. Gde god treba, ma koliko da je daleko. Ni metro neću da čekam kada ga uvedu za tri veka. Posebno neću da čekam promenu vlasti. I to još ovde. Ako bude bolje ili gore, biće bez obzira na čekanje. A neće biti bolje. Nikad. I zašto bih onda ja čekao “moju opciju” da dođe na vlast, umesto da pokušam da iscedim hedonizam iz svih onih voćki koje nemaju nalepnicu vladajuće stranke? A ima takvih voćki. O, samo tako ih ima. Štaviše, u toj potrazi za njima leži gušt, a ne u smišljanju ko bi sa kim mogao u koaliciju za koju ću da glasam. Trice i kučine, produžite u nečije druge živote.
Posmatram sa mog prozora ovo sunce što zalazi i razmišljam o tome kako će mi život sada sigurno biti mnogo lepši kada sam rešio da više ništa ne čekam. Sada ću se samo ja pitati. Sam ću plaćati račune koje sam napravim, sam ću hodati po gradu od Voždovca do Zemuna, sam ću se ljubiti sa samim sobom, ako treba i u ogledalu, sam ću donositi uredbe i zakone po kojima ću voditi svoj život, a možda nekad budem u prilici da i samom sebi povećam platu. I sve će biti mnogo lepše. Lepše od ovog avgustovskog zalaska sunca. Evo, već jeste. Ne znam samo kako mi ranije to nije palo na pamet…
Fotografija: Vladimir Skočajić
