Iz Fride: Skulptura ljubavi

Imam prijatelja koji je vajar i koji u svemu vidi skulpturu.

Na primer, zvuk koji se prolama iznad publike koja aplaudira je skulptura čoveku kome je upućen aplauz.

On zamišlja tragove koraka, znoja, urina, krvi, sperme, koji su se stotinama godina taložili na putevima i stazama ostrva Cresa, kao jednu skulpturu onih koji su tamo do sada živeli. Zamišlja te tragove kako, posmatrani odozgo, svetle noću kao farovi reke automobila na ulicama velikih gradova. Svetleća skulptura generacijama ostrvljana, u našoj glavi. Spremio nam je večeru i pričao o tome.

Ja popila flašu mladog vina i širila ruke od oduševljenja i pijane radosti. Ivan sedeo ispod lampe na balkonu, smeškao se, pušio i dremao.

Jutros kad sam se probudila, zadesi me jedno od onih iskonskih čuđenja nad običnim stvarima i odjednom nikako da razumem kako to ljudi požele da naprave dete. Dvoje ljudi pravi nešto treće od njih samih i posle više nikad nisu sami. Dvoje ljudi odlučuje da ne spava mesecima. Žena nosi veliki stomak devet meseci, prolazi kroz užas porođaja i izobličenje tela. Ali od svega mi je ipak najčudnije što dvoje ljudi poželi da od sebe napravi nešto treće. Čini se da je to vrsta igre. Oni prave nešto zajedno, kao što deca prave kulu u pesku.

Razmišljam kako je to najozbiljnija od svih igara. I čudno je što par bebu najviše želi kad je najzaljubljeniji, kad idu na pusta ostrva, puste plaže, kad im je ostatak sveta suvišan i samo žele da su zajedno negde sami. U tim trenucima oni žele i bebu. Žele da su sami i ne žele da su sami. Šta je sad to?

Kad veza uđe u životnu kolotečinu i beba postane deo planiranja porodice, a ne spontani produkt ljubavi, onda mi je jasno: on i ona su ionako možda dosadili jedno drugom i traže nešto treće da ih spasi. Ali tada obično jedan želi, a drugi ne želi. I ostale peripetije.

Mladi, sebično zaljubljen par, nedvosmisleno obostrano želi da napravi novog malog čoveka. Iako su u tom trenutku potpuno dovoljni sami sebi. Ta želja nije plan, nije ideja, nije namera. Ona se probija iza svih planova, ideja i namera. Često ide i protiv njih. Ta želja je nagon, potreba, instinkt. Iracionalni zov iz dubine naših gena, ćelija, tkiva. Zov novog života iz dubine smrtno zaljubljenih duša.

Tada sam se setila našeg prijatelja Žarka i pomislila kako je beba skulptura ljubavi.

Dvoje koji se vole prave bebu, ne zato što im nešto nedostaje, nego jer imaju svega previše. To se preliva. Ta ljubav pritiska iznutra kao inspiracija, kao kreativni nagon i mi podižemo skulpturu našoj ljubavi.

Onda sam pomislila da sam i ja jedna ljubavna skulptura. I da su svi ljudi koji šetaju svetom skulpture podignute nekoj ljubavi.

Pa ima li lepše definicije ljudskog bića? Čovek je skulptura ljubavi!

Hvala našem prijatelju, prof. Žarku Violiću, koji mi je bio inspiracija za ovaj uvid. Hvala i Ivanu Šararu, što već tri godine čuvamo, gledamo i volimo, našu ljubavnu skulpturu.

Fotografije: Unsplash