Kikiriki, semenke, sport za zube: Da li bi pošla sa mnom u Istanbul?

Kaže Kralj Čačka u svojim stihovima, kažem i ja Stefanu – „Bih, hajmo!”. Tako mi zapucamo na četiri dana u Istanbul. Nikada nisam bila u Istanbulu i mislila sam da nikada neću ni otići, jer su mi se u poslednje vreme putovanja, nekako, već unapred, smučila. Ne zato što sam se za života naputovala svetom – naprotiv, nisam videla ni Pariz, ni Njujork, ni Kubu ni Meksiko, ni Barselonu, ni Portugal, svašta nisam videla, ali od kako nas je internet sve preplavio i uništio naše živote i pretvorio ih u mašinu za potrošnju, sve mi se obesmislilo. Obesmislilo mi se jer nema više one čari putovanja, kada ideš negde, u nepoznato, kada doputuješ i ne znaš gde si i kako ćeš se snaći. Snaći ćeš se lako, jer svuda imaš wi-fi i GPS. Nema onog lutanja u kojem sasvim slučajno možeš da nabasaš na neko svetsko čudo, jer su svetska čuda odavno na pozadinama naših ekrana u HD rezoluciji, jer si nekako – sve već video. Obaška što tim svetskim čudima ne možeš ni da priđeš, da u miru prošetaš i sagledaš ih, jer je turizam postao jedna od najsnažnijih mašinerija privrede i kapitalizma, pa je na svakom tom mestu milion ljudi, milion ljudi sa kamerama, telefonima i selfi-stikovima, i ti tu među njima, ništa drugačiji od njih. Pa tako, nisam sasvim uzbuđena pošla u Istanbul, ali sam pošla.

Srećom, smeštaj smo našli u nekom kraju koji nije turistički, već u onom kraju u kojem se danonoćno proizvodi obuća. Čitav kraj miriše na lepak za đonove, pravu i veštačku kožu, a iz podruma se dvadeset i četiri časa dnevno čuju zvukovi heftanja i žvakanja šivaćih mašina. U kutijama ispred radnji su na tone markiranih patika, cipela, sandala – Balenciaga, Nike, Gucci, šta god ti srce ište. Našla sam čak i neke sandale koje mi se sviđaju. „Pošto su?”, pitam. Kaže majstor: „Dvesta evra”. Skupo, pomislim, za lažni Guči, međutim, ispostavi se da je osam pari dvesta evra. To je već nešto. Ostavili smo stvari u sobi do koje smo se popeli gotovo merdevinama, jer je hotel toliko mali da ivice zgrade mogu da dotaknem rukama, levu levom i desnu desnom. Soba je isto toliko mala, veličine kreveta, ali je čisto i mirišljavo.

Četiri dana proveli smo hodajući po osamnaest kilometara dnevno, gotovo smo svaki dan prelazili polumaraton, jedući na svakom ćošku – đevreke, bureke, „ćik kofte“ kod onog čuvenog ćelavog lika kojeg sam, naravno, već videla na internetu, i koji je postao zvezda interneta jer ti ćik kofte pravi kao da te mrzi. Čitavom šakom maže onu smesu po tortilji kao da razmazuje balegu, a limun preko iscedi malo po tortilji, malo tebi po glavi, i na kraju samo što te ne pljune u facu. Ljudi to vole, vole performans, a i ćik kofte su mu stvarno dobre. Jeli smo i one mokre burgere, zaboravila sam im ime, i pilave, kebabe, nema šta nismo jeli. Uprkos romantičnim turskim kafana u fildžanima i najboljim baklavama na svetu, kao i ubedljivo najboljem „tri leće“ kolaču kod Haniz Mustafe, viđali smo i redove turista ispred Burger King-a i Starbaks-a, koji čekaju svoju kafu na steroidima u čaši od dva litra i čokoladni mus sa neskvikom.

Išli smo i u Aja Sofiju, i moram da priznam da sam se začudila jer sam mislila da je Aja Sofija sada najveća džamija u Istanbulu, da je to čudobožije koje se vidi i iz aviona, međutim, ispostavilo se da takvih i većih džamija ima na svakom ćošku, ne toliko lepih doduše. Ulazak u Aja Sofiju je na mene ostavio čudan utisak, jer, iako ne gajim neka posebno duboka religiozna osećanja, tragovi fresaka prekrečenih ornamentima i mozaici koji vire ispod crnih tapiserija na kojima su velika zlatna arapska slova probudili su u meni nekakvu tugu, ali, opet, to je samo civilizacijski tok, smena vladavina i istorijskih narativa. Čitav Istanbul je takav, prepun sedimenata civilizacije, jedno preko drugog, hiljade i hiljade godina civilizacije se tu taloži i to je zaista suludo videti.

Išli smo brodom i na azijsku stranu grada, i tamo zatekli Berlin, Amsterdam i Pariz na jednom mestu. Sve što postoji u Evropi postoji u Istanbulu, i to ne u jednom kvartu, u tri ulice, već čitavi radovi postoje unutar tog čudnog, čudnog grada. Umetnički kvartovi, galerije rukotvorina, slika, skejteri, hipsteri, istetovirani, svega ima. Vafle, najbolji sladoledi na svetu, ma, šta god ti padne na pamet. Pijace zelene, pijace začina, pijace garderobe, svega – unedogled. Nije zezanje biti prestonica civilizacije dve hiljade godina. Dvadeset miliona stanovnika? To je nešto što mi koji dolazimo iz jedva milionskog grada za kojeg mislimo da je najveći na svetu, jedva možemo i da zamislimo.

Ono što me je najviše oduševilo kod Istanbula je taj nepojmljiv haos, ta mašina koja škripi i puca po šavovima, ali ipak radi. Zgrada na zgradi, auto na autu, čovek na čoveku, ali sve ipak funkcioniše i svako, ipak, stigne tamo gde je pošao. Na ulici jedva ko da trubi i psuje, nisam videla nervoznog čoveka, ako te neko zgazi ili udari laktom, božemoj. Nema dignutih noseva i niko nije previše bitan, svako gleda svoja posla, neko jede, neko hefta, a neko na razglas poziva na ekskurziju: „Bosfor, Bosfor, Bosfor, Bosfooooor!“.

Naslovna fotografija: Engin Yapici on Unsplash