Kikiriki, semenke, sport za zube: Kako ribari dele ulov

Otac moje najbolje prijateljice iz detinjstva rođen je u Herceg Novom, gde ona i dan-danas ima brojnu rodbinu, te tako čitav život letuje u Novom. Sa druge strane, moji roditelji nisu bili oni roditelji koji su sebi i nama uplaćivali letnje aranžmane, nisu bili ni oni koji su imali svoje drugare, kuće, prijatelje na Braču, Visu, Hvaru, Rovinju gde bi godinama išli, već su bili oni roditelji koji preko leta ostaju da rade, a nas „pošalju“ negde. Pošalju nas kod baba i tetaka, kod prijatelja, mi smo bili jedni od brojne dece koja su za svoje letnje raspuste bila spakovana u putnu torbu i sa skromnim džeparcem poslata ovamo i onamo. To je, u svakom smislu, bilo zabavno odrastanje, jer nismo bili ona deca koja su sa dvadeset godina išla sa roditeljima na letovanje, navikli smo se da putujemo sami i da nam svuda bude dobro. Svaka situacija, razume se, ima i svoju bolju stranu. Mene su, tako, između ostalog, par puta slali kod te moje drugarice u Herceg Novi. Iako je to bilo more, ono nešto daleko i slano za čime žudiš, a ne znaš ni zašto, i iako je svako more lepo samo jer je more, ja u Herceg Novi nisam volela da idem. Nisam volela njegove betonske plaže, gužvu, luku koja smrdi na naftu, buku i muziku koja se prepliće među hiljadu nogu koje se prepliću, među hiljadu kafića koji se prepliću… Sve mi se u tom Herceg Novom preplitalo i nije mi se dopadalo. Kako god, proveli smo neka lepa leta tamo, a kasnije bih, već kao odrasla i zaposlena, kada god bih išla na more, svratila na dan da vidim drugaricu, ali, samo na dan, jer nikada nisam mogla duže od toga da istrpim da ostanem u Novom, jednostavno, nisam ga volela.

Sasvim slučajno, kako to sudbina namesti, iako u nju ne verujem, godinama kasnije, Herceg Novi je postao moja druga kuća. Čovek sa kojim živim je tu odrastao, jer je njegov otac tu radio jednim delom godine, i tako dalje i tako dalje. Oboje imamo takve poslove, ove moderne poslove koje je moguće raditi i na daljinu, te tako u Novom provodimo izvesni deo godine. Ono što nikada ranije nisam primećivala, pored smrada benzina i gužvi na Škveru, jesu sve one lepe ulice starog grada, vedre fasade i plavo-bele škure, violinu ili saksofon koji čujem skoro sa svakog drugog prozora, jer ovde većina dece ide u muzičku školu. Onu najlepšu školu ispod Belaviste, trga sa najlepšom česmom i najlepšom pravoslavnom crkvom, u kojoj je zvonar onaj sa kaubojskim šeširom što liči na Milića Vukašinovića, a odmah ispod nje je najlepša katolička crkva, gde je zvonar onaj debeli veseli, pa zvone obojica ujutru naizmenično, i bude čitav komšiluk, osim mene, ja ustajem i pre njih. Svakako, ona deca koja ne idu u muzičku, ona treniraju košarku, vaterpolo, jedrenje, plivanje. Oni trče ulicama bez roditeljskog nadzora, jer saobraćaja skoro da nema, beru nješpule i žižule, igraju briškule, njihovi životi puni su svih onih pojmova koji su za nas, kontinentalce, daleki i egzotični. Isto tako, većina dece potpuno isto izgleda – svi su u japankama, šortsevima i majicama, svi jedu ribu, hobotnicu, rakove i školjke (tim redosledom neizbežno je pomisliti na Bajagu), jer jednostavno toga ima napretek. Svaki dan, veći deo godine, kupaju se u moru, kose su im slane i posvetlele, svako ume da skače salto, ili makar na glavu. Koliko sam uspela da primetim, većina njih nema mobilne telefone, a nekolicina koja ima svakako nema onaj najnoviji ajfon ili samsung galaksi (nisam sasvim sigurna koji su telefoni sada aktuelni), jer prosto postoji verovatnoća da će telefon kad-tad završiti u moru. I pored toga, ne viđam decu kako sede na klupama i „vise“ na telefonu, Fejsbuku i Instagramu, češće ih viđam kako trče, skupljaju i prodaju školjke, jure patke po škveru koje su se nekim čudom tu nastanile i prilagodile slanoj vodi. Noću izmile u luku, krišom, navlače labave konope, ulaze ljudima na barke, nekad nešto i ukradu, nekada se nekome popi*aju na provu tako da čitav škver ujutru smrdi na urin, ali svakako – deca su to. Uvek pomislim kako je to bolje nego da u gradu sede u oivičenim parkovima, u sedam kvadratnih metara zelenila, ne ispuštaju telefone iz ruku i katkad zapale kontejner. Mada, moram priznati, juče je goreo neki kontejner kod muzičke, i prvo što sam pomislila kada sam prošla kroz gust oblak dima bilo je – Beograd! Svaki smrad podseća me na Beograd, smrad izduvnih gasova, smrad zapaljenog kontejnera… Ne kažem to u nužno lošem kontekstu, volim Beograd, to je grad u kome sam rođena, koji me je svojim betonskim ivicama oblikovao zauvek i od toga se ne može pobeći. Najtužnije mi je kada ljudi ne vole svoj grad, svoju zemlju, kuću, pa, u krajnjoj liniji, ni sebe. Razmišljajući tako, pitala sam se šta je to uopšte kuća, ili ono što ljudi u svom poetskom nadahnuću zovu „dom“, mada meni i kuća zvuči dovoljno toplo. Kuća ima krov, ima vrata, ima dimnjak, kuća je topla i na neveštom dečijem crtežu, a dom, to je dom za stare, dom zdravlja, dom za vešanje. Svakako, šta je kuća i gde ti je dom? Je li to ono gde znaš gde koje posuđe stoji u kuhinji, ono gde se i u mraku krećeš tako da znaš kuda ideš, ono gde imaš i druge začine osim bibera i soli, gde imaš dovoljno posteljine i mašinu za veš, gde na zidovima imaš slike i police sa knjigama? Okolnosti su bile takve da sam se u životu puno puta selila, od kraja srednje škole bila sam podstanar i promenila sam, do sada, makar pet stanova, i svaki od njih mi je bio kuća. Svuda sam imala police i slike, mirišljave svećice, rernu i duboku tepsiju za hleb. Kuća, zaključim zatim, definitivno ima veze sa mirisima, poznatim mirisima, i zato me je kontejner u plamenu u sekundi vratio u Beograd, u koji se uskoro vraćam da prezimim, rastajući se, teška srca, od Herceg Novog, moje druge kuće o kojoj ću sigurno pisati još dosta, jer mi je nepresušna inspiracija.

Kad smo kod mirisa, juče sam pomagala Stefanu, koji je pomagao komšiji Miši da izvadi iz mora vrše, jugo mu je pokidao konope i bove, pa nije mogao da ih nađe. Sedeli smo u malom čamcu, bajbotu, zatrpanom prljavim vršama punim kostiju. Svinjske i teleće kosti su mamac za ribu, privlači ih taj miris da uđu u vršu, iz koje neće izaći sve dok se ulje u tiganju dovoljno ne zagreje. Kosti koje su stajale u moru deset dana su toliko smrdele, ali se, ipak, pored njih koprcala jedna kernja, jedna orada, par rakova i jedna hobotnica.

„Znaš li kako ribari kada idu zajedno u ribanje dele ulov?“, pitao me je Mišo. Nisam znala odgovor. „Jedan sortira ribu na dve gomile“, kaže, „a ovaj drugi, ovaj koji ne sortira, on se pita koju će gomilu izabrati, a koja će da ostane ovome koji je sortirao. Svaki idući put onda zamene uloge. Čik ti ne sortiraj bratski!“. Stavio mi je u kesu kernju i hobotnicu, da se zahvali što smo mu našli vrše, a sebi je spakovao oradu i rakove, da ponese unucima. Dok se ulje u tiganju grejalo, polako, jer je u stanu slaba struja, pitala sam se kakav bi svet bio kada bismo svi delili ulov kao ribari, i naučili da volimo ono što imamo.

Naslovna fotografija: Unsplash