Kikiriki, semenke, sport za zube: Onaj dan kada nikog nema napolju
Zaglavljena u saobraćajnim gužvama svašta vidim. Vozila sam se ka zubaru, mada zubari insistiraju da se kaže stomatolog, vozila sam se, dakle, ka stomatološkoj ordinaciji. Nisam se preterano radovala toj poseti, jer iako se ne plašim zubara, znala sam da ovog puta zbog izvesnih zdravstvenih okolnosti neću moći da zatražim anesteziju, pa me to nije radovalo. Ne volim bol, iako se često u životu sa njim srećem. Dok sam mislila o tome, na tramvajskoj stanici videla sam jednog mladog dečka, recimo da je bio srednjoškolskog uzrasta.
Stanica je bila prazna, verovatno je tramvaj prošao neposredno pre nego što je on stigao. Napolju je peklo sunce, bilo je oko trideset stepeni, a on je stajao tako pokunjen na suncu, topio se, sa rukom u gipsu. Nekoliko puta u životu sam nosila gips, zavoje, šavove, i sećam se da me je sve to bolelo i izluđivalo duplo više na velikim vrućinama. Zamislila sam kako ga ruka boli, kako mu se koža uparila i kako sasvim sigurno želi da počeše svoj lakat koji od gipsa ne može da dohvati. Njegov izraz lica bio je toliko oklembešen, drugim rečima, momak je bio smoren kao pas. Šetao je duž stanice gore-dole, šutirao neko smeće pod đonovima, videlo se da ne zna šta će od sebe.
Njegovo raspoloženje podsetilo me je na one školske dane pred kraj školske godine, kada je u naselju beton usijan, kada se jedva dovučeš kući, ostaviš torbu i izađeš napolje, ali napolju nema nikoga. Ili ti je društvo još u školi, ili su suprotna smena od tebe, ili su kod kuće na ručku, to su bile one kuće u kojima se ručavalo rano. Isto bih tako, kao ovaj momak, išla ulicom, šutirala kamenje i papiriće, ne znajući šta ću od sebe. Ta popodnevna gluvarenja pamtim živopisno, čini mi se da još uvek mogu da osetim miris i vrelinu tog betona, to ushićenje što će uskoro raspust, ali i tu setu što je i to, ipak, još jedan kraj.
Stigla sam kod zubara, sasvim malo zakasnivši. Skidanje stare plombe nije bolelo, sve dok one sitne burgije kojima zubari neretko tepaju „zujalica“ i „brundalica“, nisu stigle do mojih živaca. Tada nastupa bol. Kao što sam već rekla, sa bolom se čitav život često i uporno srećem, da smo uspeli da se upoznamo do tančina. Umem da trpim bol, umem da dišem kada boli, ali sve do tog dana nisam uspela da se toliko suočim sa bolom da ga ne osećam. Možda to znaju jogini, budisti ili već neko ko praktikuje meditaciju, ali nikada nisam bila jogina jer sam se uvek podsmevala zapadnom čoveku koji se prima na istok. Sve u svemu, desila se jedna stvar koju sam svaki put do sada kada me nešto boli pokušavala da primenim, ali mi nije uspevalo.
Naime, kada god bih trpela jak bol, osetila bih izvesnu odvojenost sebe, unutrašnje sebe i svog tela. Osetila bih kako ja postojim negde unutra, negde drugo, apstraktno i nelokalizovano, i kako se krećem kroz to telo kao neka tečna bezoblična materija. I ovoga puta osetila sam isto, osetila sam bol u spoljnjem delu sebe, u toj telesini, ali to je, nekako, bilo samo spoljnje, ja sam bila negde drugo. Onda sam, prosto, u dogovoru sa tim tečnim apstraktnim delom sebe koji je bio unutra, napustila taj deo tela koji me je boleo. Jednostavno – nisam se kretala tuda, ostavila sam ga šupljim. Kao da sam sav svoj krvotok, nerve i misli povukla iz dela tela koji me je boleo, i on je tako ostao ispražnjen od mene. Taj zub, najednom, više nije bio deo mene, bio je nešto spoljnje, kao recimo stolica na kojoj je sedela moja zubarka. Ja i taj zub više nismo bili jedno, ja nisam bila tamo. Bol je nestao.
Možda se ovom dostignuću neće diviti neko ko praktikuje meditaciju i već zna za takve unutarnje podvige, ali za mene je to bio veliki životni uspeh. Do kraja intervencije bol nisam osetila, kada je zubarka završila, vratila sam se u svoje telo, pokupila svoje prnje i otišla, da lutam praznim usijanim ulicama, kao onih popodneva kada nema nikoga napolju.
Naslovna fotografija: Wes Hicks/Unsplash
