Kikiriki, semenke, sport za zube: Tekstovi pesama

Jugo na primorju, konkretno u Herceg-Novom je čudna stvar. Kiša ume da pada i po dvadeset dana bez prestanka, talasi zapljuskuju obalu i odnose velike komade betonskih plaža, na šetalište nanose šljunak i lome biljke. Talasi umeju da budu toliko snažni da prebacuju zid šetališta i zaprskuju prolaznike, pa tako, ako se ide sa Škvera put Igala, treba ići desnom stranom, što dalje od zida, a u povratku, je li, obratno, levom stranom, što dalje od zida.

Postoje kratki intervali kada kiša stane, najčeše popodne, i tada se samo najhrabriji odluče na bržu šetnju po gradu, pa je tako moguće u predvečernjim časovima sresti čak tri do četiri osobe. Tog popodneva, sreli smo neobično puno ljudi. U tunelu kod muzeja sreli smo se sa nekim krupnim crnim čovekom ne suviše prijateljskog izgleda. Niz zidove tunela i sa njegovog plafona cure jaki slapovi vode, pa me proći kroz tunel a čitav se ne pokvasiti podseća na one crtane filmove gde junaci treba da prođu kroz polje isprepletano laserima. Zatim smo sreli jednu gospođu koja se naparfemisala! To me je prijatno iznenadilo, njen parfem učinio ju je tako bliskom, došlo mi je čak i da joj se javim. Kada je jugo i kada niko ne izlazi iz kuća, retko ko i da koristi parfem. Sreli smo odmah posle nje grupu od pet žena, starije gospođe su to bile, žene u godinama takoreći, sve su izgledale jako lepo. Imale su sigurno sedamdesetak godina, hodale su brzim tempom i razgovarale. U prolazu smo čuli jednu kako kaže: „Meni ti se na leđima pojavila gupka! I moja stara je to imala“. Ostale gospođe su joj rekle da se ne opterećuje, da se gupka ne vidi, da i one imaju to, ali ona je rekla: „Ma ne, ne, meni se baš vidi, videla sam na fotografiji sa svadbe od letos dok sam plesala, nosila sam onu haljinu sa otvorenim leđima, a pod vratom, gupka!“. Divila sam se gospođama što u tim godinama plešu, a pre svega nose haljine sa otvorenim leđima. Takve su te primorke. Zatim narednih pola sata, već od Tople na putu ka Titovoj vili nismo sreli nikoga. Predložila sam Stefanu da igramo neku igru, što obično i radimo tokom šetnji. Tog puta palo mi je na pamet da, recimo, igramo igru sledećeg karaktera – da jedno od nas dvoje kaže reč, a ovo drugo mora da se seti pesme u kojoj se ta reč upotrebljava. „Može”, rekao je Stefan. „Talasi”, rekao je. „Jeste, bravo”, povikala sam. Zatim je zadao on meni. „Beton“, rekao je. Beton, ponavljala sam u sebi i gazila po betonskom šetalištu. „Jeste sad, beton“, rekla sam, „ne postoji nijedna pesma u kojoj se pominje beton“. „Kako nema”, rekao je, „je l’ se predaješ?” Morala sam da se predam, igra je bila dosadna ako neko suviše dugo ne može da smisli odgovor. „Beton beton samo beton, beton nama treba, jer iz trave nonšalantno ljuta zmija vreba”. „Kako da ne”, rekla sam, takva pesma ne postoji. „Postoji“, rekao je, „to peva Rambo Amadeus“. Svaku glupost si mogao da lupiš, pomislila sam, i da kažeš da to peva Rambo Amadeus. „U redu”, rekla sam, i pokušala da smislim nešto što komplikovanije. „Torpedo”, rekla sam, a on je nakon par sekundi zapevao: „Gutao bih sve odreda, ribe zvezde i torpeda, kante barke, razglednice, ovo ono, podmornice!”. „Jeste”, viknula sam, bravo! Zatim je bio ponovo red da ja pogađam. „Sveća”, rekao je. Sveća, vrtela sam po glavi, setila sam se samo jednog jedinog stiha koji i jeste i nije imao veze sa svećom, a glasio je: „Sve ću da ti dam.“ Pitala sam da li se to računa, rekao je da se ne računa. „U redu”, rekla sam i nastavila da mislim. „Upaliću sveću, doneću ti sveću, tako nešto“, rekla sam, „sto posto je postojala neka pesma gde ima takav neki stih“, bilo mi je na vrh jezika da pogodim (tek sam se kasnije setila da sam mislila na Džeja i na Upalite za mnom sveće). „Ne važi se, Milice“, rekao je. „Je l’ se predaješ?“ Morala sam opet da se predam. „Čekamo jutro da se razdani, da neko dođe i donese sveću, u ovom mraku čovek ne vidi, a ja da čekam ne mogu i neću, jer je noć noć noć noć, totalni je mrak” „Nije fer, pa i ja znam tu pesmu”, rekla sam, „ali nikada nisam čula da kaže sveća!” Doduše, shvatila sam da koliko god puta da sam čula tu pesmu, nisam čula ni upamtila ništa osim tog „jer je noć, noć, noć…“. Naređalo se tu još par pokušaja, ne mogu sada ni da se setim koje su sve reči bile u opticaju, svakako, Stefan je pogodio svaku, ja nijednu. „Milice“, rekao je, „mislim da nema poente da igramo ovu igru kada ti ionako ne znaš tekst nijedne pesme. I sama kažeš da ne slušaš tekstove pesama, šta god to značilo.“

Istina je, nikada nisam slušala tekstova pesama, bilo da su na srpskom ili engleskom, hoću reći, čak i ako su tekstovi na jezicima koje razumem, prosto ne slušam tekst. Nekako, činilo mi se, kada slušam tekst, onda ne čujem pesmu. Mislila sam da tekst pesme nije glavna stvar u pesmi, već je sve to nekako jedna celina koja, takva, iz komada treba da se sluša. „Kako onda znaš koja ti se pesma sviđa?“, pitao me je. „Pa lepo”, kažem, „znam kako se osećam dok je slušam.” „A šta ako peva o nečemu baš groznom?“ „Pesma može da peva o čemu hoće”, rekla sam, „pesme imaju pravo da pevaju o čemu god hoće.” Setila sam se onda, tako, kada smo bili mali, bio je popularan bend Red Hot Chilli Peppers, i naravno pesma Under the bridge, koju smo mi klinci obožavali, to je kao bila mnogo ozbiljna pesma. Kada bi došao refren, svi bismo uglas pevali „aj dont nevr vona fil, lajk aj ti-te-te!“, prvi deo rečenice smo ubadali kudikamo da na nešto zvuči, ali na tom drugom delu smo se drali „ti-te-te“ iz sveg glasa sasvim zadovoljni, baš nam se sviđao taj deo. Sve dok se nisu pojavila ona deca kojima su mama i tata uplaćivali časove engleskog i rekli nam da u pesmi pevač zapravo kaže I don’t ever wanna feel LIKE I DID THAT DAY. Sećam se kao danas tog osećaja da mi je to saznanje nekako tu pesmu pokvarilo. „Zato”, rekla sam Stefanu, „nastaviću da slušam pesme, a da ne slušam tekst”, pa smo promenili igru. Na pola puta od kuće kiša je opet počela.

Fotografije: Unsplash