Kikiriki, semenke, sport za zube: U meni je jesen

Dragi pajte,

Danas sam pokušala da objasnim zašto toliko volim jesen i shvatila sam da, na koncu, to mora da ima veze sa tim u kom si mesecu rođen. I sam znaš koliko volim more i da mi je od dana sasvim dovoljno da se probudim i da pogledam u onaj komad pučine koji sa prozora vidim u daljini. Da gledam sunce kako izlazi iznad Lovćena i lomi se u bezbroj staklića po vodenoj površini iznad koje se u rano jutro galebovi komešaju i smeju, a zatim se popenju na vrhove stena i ćute. Ali, pajte, to nisam ja.

Ja se na moru uvek osećam – nekako strano. Kao gost. „Domaći i furešti“ piše plavom masnom farbom iznad mog omiljenog košarkaškog terena, i ja se uvek prepoznam u tome – furešti. Meni to ne smeta, znaš da uživam da svuda budem stranac, to je sigurno mesto. Ja sam na moru stranac, gost, pridošlica, i znam da moja ljubav prema moru ne može da se meri sa ljubavlju onih koji kraj tog mora žive i odrastaju bosi i osunčani. Iako, naizgled, umem da se uklopim, umem da potamnim i rukama hvatam ribu, to je, pajte, samo kamuflaža. U meni uvek postoji onaj čovek koji čeka da dođe kući.

Za mene je kuća ono mesto gde u kaputu i čizmama koračam dok mi sasvim mala jeza prolazi kroz telo, a naočare mi se zamagle kada uđem u toplu prostoriju. Za mene je kuća tamo gde ugazim u baru ili meko blato, koje sa cipela čistim psujući, dok trljam svoje đonove po travi posutoj injem. Moja kuća je tamo gde hodam ulicama sivim u kojima samo ja vidim boje u žvakaćim gumama zalepljenim za beton, u stvarima ostavljenim pored kontejnera, na fasadama kroz čije prozore virim u tuđe tople domove iz kojih se čuju udarci kašika o pocelanske tanjire, čuje se muzika ili žamor, dok se iz nekih čuje baš jaka, jaka tišina.

Danas sam otišla da se prošetam šumom. Pod Avalom se skupila izmaglica kao da će je oteti, i da će, Avala, napokon poleteti u svemir, neretko se tome nadam. U daljini videlo se par manjih požara među narandžastim krovovima, a setno plavo nebo je na ivici horizonta postajalo roze, tamo gde se spajalo sa tamnim šumama čije ime ni ne znam. Oko mene drveće je ćutalo, strepeći od hladnih zimskih dana koji predstoje, i polako se, svakim listom, predavalo bez otpora. Toliko žuto i crveno lišće, da je teško poverovati da je pravo. Sedela sam na suvoj travi, podigla glavu prema suncu i sa setom sam gledala kroz trepavice. To su, pajte, moje boje, i prizori u kojima se prepoznajem, to je ono što osećam da nosim u sebi. Sve drugo je sve drugo.

Naslovna fotografija: Unsplash