Na internetu neko uvek nije u pravu – pitanje je kako ćemo na to da reagujemo

Trebalo je da bude jedan običan tvit, kao što je to i slučaj sa većinom tvitova koje na ovoj društvenoj mreži pišu ljudi koji nisu javne ličnosti. Čak nije bio u pitanju ni tvit osobe koju prati mnogo ljudi. Jedna žena je iznela svoje mišljenje. Pomalo kontroverzno, pomalo nesrećno sročeno. Nije ni važno koji je tvit u pitanju, nebitan je on, jedan od mnogih koje na toj društvenoj mreži možemo da pročitamo i da se sa njim složimo ili ne. Ono što ga je izdvojilo od svih stotina i hiljada misli preko kojih preletimo pogledom dok skrolujemo ekran bila je reakcija ljudi.

A reakcija je bila, u najmanju ruku, brutalna. Bilo je onih koji se nisu slagali sa napisanim, pokušavajući da ženi objasne zašto nije u pravu, ali je bilo više onih koji su krenuli da se sprdaju sa njom, da je vređaju, pišu joj da je glupa, da je kreten i šta već ljudi u toj situaciji mogu da sroče. Još jedna u nizu hajki na Tviteru, kada se na desetine, ako ne i stotine ljudi ostrvi na jednu osobu, izvređaju je, a onda nastave dalje da čitaju, u večitoj potrazi za mišljenjem koje će ih uvrediti i na koje će morati da odreaguju.

Ne bih previše na ovo ni obratio pažnju da žena koja ga je napisala nije osoba sa kojom se godinama pratim na društvenim mrežama. Reklo bi se da je na neki način poznajem, iako se nikad nismo videli. Pitao sam se kako joj je. Kakav joj je osećaj kada je, sat-dva nakon što je nešto tvitnula, otišla na ovu društvenu mrežu i videla hordu njoj potpuno nepoznatih ljudi koji nad njom sprovode virtuelni linč.

Povezani članci

Da li ću nakon najnovijih vesti ikad ponovo moći da slušam Kanje Vesta?

Šta ćemo ako Baja Mali Knindža postane disident

Ne mogu reći da mi nije poznat taj osećaj. Slična stvar mi se više puta dešavala, doduše ne u tom obimu kao njoj sada, ali je razlika u tome što sam na neki način bio pripremljen. Na Tviteru me prati dosta ljudi, pa je logično da među njima ima raznih, zbog čega sam znao da će biti i svakojakih reakcija na stvari koje pišem. Istovremeno, zbog posla kojim se bavim, često tvitujem o politici, a kad pišete nešto o politici, svesni ste da to može prizvati stranačke botove. A ima čak i nečeg smešnog u čitanju ovakvih uvreda, kada pročitate deset ili više skoro identičnih nemaštovitih tvitova, sročenih kao da ga je pisao neki robot.

Pa ipak, koliko god sad navikao na to i povremeno me zabavljalo da pročitam kako sam glup, da radim protiv Srbije i da „saznam“ ko me sve plaća da mrzim svoju zemlju, bio mi je šok kad sam se prvi put sa tim susreo. Čovek, ma koliko da je stabilan, nije spreman da se olako susretne sa masom koja ga vređa. Posebno ako mu se to prvi put dešava.

Vremenom, ljudi oguglaju. Barem većina. Nauče da ne reaguju, da u najvećoj mogućoj meri ignorišu ono što čitaju. Poput sportiste kada sluša protivničke navijače koji mu zvižde. Ali, koliko god sportista bio profesionalac kome se tako nešto ne dešava prvi put, ne možemo čak ni od njega očekivati da bude potpuno imun na uvrede i psovke. A šta tek reći za ostale ljude koji se odjednom nađu na stubu srama na društvenim mrežama?

Suvišno je govoriti koliko su ljudi na društvenim mrežama laki na vređanju i da većina ni pola onoga što napiše na Tviteru ne bi nikada rekla drugome u lice. U tom smislu, društvene mreže jesu i neka vrsta ventila, mesta gde će ljudi izbaciti iz sebe ono što ih frustrira, ali koliko ljudi razmišlja o posledicama onoga što napišu? Pogotovu ako pristanu da budu deo čopora koji se tog dana okomio na nekog. Ako im to pitanje i prođe kroz glavu, možda se teše da njihov komentar nije bio previše brutalan u poređenju sa nekim drugim. Kao što bi učesnik grupne tuče, u kojoj desetoro ljudi bije čoveka na podu, mogao da se uteši kako njegov udarac nije bio previše snažan. Ono što sebi ne bi želeo da prizna jeste da je snaga njegovog udarca višestruko veća ako mu je prethodilo deset drugih.

Masovni napadi na pojedinca na društvenim mrežama, toliko učestali poslednjih godina, upravo su pandan grupnim tučama. Oni su tuča u kojoj napadač neće imati krvave ruke, neće morati ni da napadnutog gleda u oči i sluša njegove jauke, već će moći da se pravi da se ništa nije ni desilo i da istog časa zaboravi šta je učinio, dok u svojoj sobi, kafiću, ili prevozu nastavlja da čita ostale tvitove. A posledice njegovog napada neretko mogu biti i strašnije od posledica fizičkog obračuna. Koliko je samo stresa, nelagode, anksioznosti, depresije, pa čak i samoubistava poslednjih godina bilo prouzrokovano napadima na društvenim mrežama.

Zato, pazimo kako se obraćamo drugima. Pomislimo šta bismo od onoga što hoćemo da im napišemo bili spremni da im kažemo u lice. Pogotovu ako su to ljudi čije odluke ni na koji način ne utiču na naše živote. Uvek će se na internetu naći neko ko nije u pravu i besmisleno je objašnjavati svakome zbog čega je pogrešio u nekom stavu. Važnije od toga da li ćemo biti u pravu je ne pogrešiti. A ne postoji veća greška od naše odluke da budemo deo horde koja gazi čoveka na zemlji. Čak i ako je taj čovek napisao najveću glupost koju smo ikada pročitali.

Naslovna fotografija: Nemanja Jovanović