Svet nije ništa gori nego što je nekada bio

Načičkani roditelji stoje u školskom dvorištu i gledaju ka ulaznim vratima, ne bi li što pre videli svog prvaka koji izlazi iz škole. Roditelji se skoro svakodnevno viđaju više od mesec dana, neki se već poznaju i neobavezno ćaskaju dok se ne čuje zvono. Među njima sam i ja, i ne vidim ništa čudno u činjenici da nekoliko desetina očeva i majki čekaju posle škole decu od šest-sedam godina. Ono što mi ipak deluje čudno je to što se ispred glavnog ulaza u školsko dvorište nalazi skoro ista ovolika grupa roditelja, koja čeka svoju decu iz trećeg razreda ne bi li ih otpratili do kuće.

Pričam sa nekim roditeljima koji imaju u školi nešto stariju decu i kažu mi da je sada normalno da se đaci dovode i odvode iz škole i u trećem razredu. Da li je to normalno, pitam se. Odnosno, šta se dešavalo kada smo mi bili deca? Ovo pitanje postavljam nekolicini roditelja i skoro svaki mi daje identičan odgovor – u naše vreme, mnogi od nas su sami išli u školu čak i u prvom razredu, a definitivno smo svi to činili u drugom i trećem. I onda sledi nastavak, koji mi doduše ne izgovara svaki od njih, ali mnogi se hvataju za njega, prema kojem je to bilo neko drugačije vreme i kako je sada sve mnogo opasnije.

Da li je tako? Ako gledamo bezbednost dece na putu do škole i nazad, svakako upada u oči da je danas, u poređenju sa periodom od pre trideset i više godina, mnogo više vozila na ulicama. Saobraćaj je haotičniji nego u vreme našeg detinjstva i verovatno se možemo složiti da deci koja prelaze ulicu preti veća opasnost sada, nego što je to nekada bio slučaj. Međutim, briga roditelja se uglavnom ne zaustavlja samo na saobraćaju, već je ona mnogo šira i kao da su mnogi suviše olako progutali priču kako život, ne samo naše dece već i svih nas, nikada nije bio opasniji nego danas. Vidiš šta se sve dešava, mnogi će reći.

I zaista, ako pratimo vesti ili objave na društvenim mrežama, lako se stekne utisak da ovaj grad i ova država nikada nisu bili manje bezbedna mesta. Crne hronike su prepune strašnih vesti, svakodnevno do nas dolaze informacije o raznim tragedijama, ne prođe dan da ne čujemo za neki slučaj nasilja i nekako je normalno da ljudi tako olako poveruju da situacija nikad nije bila gora. Čak dolazimo i do apsurda da pojedini roditelji koji su išli u školu devedesetih, decenije koju su obeležili ratovi, sankcije, nemaština, kriminal i skidanje patika, misle da su njihova deca danas u većoj opasnosti nego što su oni bili u tim godinama.

Jedan od krivaca za ovakvu sliku svakako je i internet. Njegovo korišćenje donelo je sa sobom brojne benefite, ali isto tako njegova sve češća upotreba nosi sa sobom i niz potencijalnih problema, među kojima je i ekspanzija vesti. Na stranu sve lažne vesti koje se njime šire, čak i ako se fokusiramo samo na one prave, na krajnje proverene informacije, jedan od problema sa kojim se susrećemo poslednjih godina je višak vesti. A ako se uzme da nam se u ogromnoj meri serviraju one najstrašnije vesti, sve to dovodi to svakodnevnog bombardovanja čitalaca brojnim tragedijama. Toliko smo zatrpani takvim sadržajem da imamo utisak da se jezive stvari dešavaju u svakom trenutku nedaleko od nas i da moramo da se pazimo više nego ikad. I te tragedije mediji ne prenose kako nekada. To više nije jedna vest od nekoliko rečenica na 8. strani novina, do koje mogu da dođu samo oni koji te novine kupe, već čitav serijal vesti koje nas napadaju sa svih portala i društvenih mreža. Čak i ako ih objavljuju portali koje ne pratimo, stići će do nas jer će ih na društvenim mrežama podeliti neki naš prijatelj.

A kad smo kod društvenih mreža i one su izvor vesti, ne samo kroz deljenje sadržaja sa portala, već nas i njihovi korisnici sami informišu o raznim događajima. Bude tu i lepih vesti, nekih koje nam ulepšaju dan, ali i onih drugih, pa tako na Fejsbuku ili Tviteru neretko možemo da pročitamo o nekom džeparošu u prevozu, nasilju na ulici ili seksualnom uznemiravanju na poslu. Svi sada imaju kamere sa sobom, pa često i ove objave nisu samo informativne, već ih prati i fotografija ili video snimak, pa se zato dublje urezuju u naše sećanje.

Kad se sve ovo uzme u obzir, nije čudno da neki ljudi misle da život nikada nije bio više ugrožen. Šta tek reći za globalnu situaciju, tek tu svakodnevno imamo snimke ratova, terorističkih napada, ubistava, nereda na ulicama, tragedija, pa je logično da će neko reći da svet nikada nije bio ovako strašno mesto. Ko dođe to takvog zaključka, verovatno će se prepustiti romantizaciji nekih drugih epoha, kao što i neki ljudi u Srbiji maštaju o vremenu „kada si mogao da spavaš na klupi u parkuˮ.

Istina je da je nasilja i tragedija uvek bilo i da će ih, nažalost, uvek i biti. Prirodno je da je čovek uplašen i da je zabrinut da se njemu i ljudima koje voli može nešto loše desiti, ali nije prirodno da se prepustimo tom strahu i da dozvolimo da on preuzme kontrolu nad nama i našim odlukama. Svet nije ništa gori nego što je nekada bio i nije nikakav dodatni izazov preživeti u tom svetu. Drugačiji je samo način na koji vesti dolaze do nas, zbog čega imamo dodatni izazov kako ostati normalan u tom svetu.

Naslovna fotografija: Nemanja Jovanović