Pouke iz prošlosti: Pisac, reditelj, Napolitanac

Poslednji, možda najupečatljiviji kadrovi filma Božija ruka Paola Sorentina. Prednji plan mladića, glavnog junaka. On je u vozu, napušta bolno mesto, rodni grad. Čuju se uvodni taktovi pesme napolitanskog kantautora Pina Danijelea (1955-2015) Napulj je – klavir kojem se priključuje oboa, a zatim očekivani zvuk Mediterana – mandolina. I Pinov glas, pesma Napulj je, uz koju, kao nostalgični pozdrav, sledi i odjavna špica filma:

„Napulj, to je hiljadu boja.

Napulj, to je hiljadu strahova.

Povezani članci

Svi naši promašaji

Lepota iščekivanja

Napulj, to su glasovi dece

što lagano, lagano odjekuju

i znaš da nisi sam.

Napulj, to je gorko sunce,

Napulj je miris mora,

Napulj je prljavština po ulicama

za koju niko ne haje

jer svako iščekuje sopstvenu sreću.

Napulj je šetnja uličicama prepunim ljudi,

Napulj je ceo kao san

što poznaje celi svet.

Međutim, oni pravu istinu ne znaju…“

A koja je to istina? Da je život u gradu kakav je Napulj vrlo pogodan za one koji su odlučili da se posvete pričanju priča, jer istovremeno nadahnjuje na povesti koje su vesele i srećne, ali i mračne i tužne. Radosno-tragični kotrapunkt. Sa obaveznim, neskrivenim sentimentalnim raspletom. Za umetnika kakav je Paolo Sorentino (1970), to je takođe dvostruka pogodnost. Jer on je istovremeno i pisac i reditelj. Skromno je opisao svoju višestruku obdarenost: „Ja sam scenarista koji teži da piše više nego što je potrebno“.

Sve donedavno, dok Božija ruka nije počela da se prikazuje u bioskopima, razmišljala sam da li će uz novi film ići i istoimeni roman, odnosno svakako neka knjiga, baš kao u slučaju Mladosti (2015), ili Mladog pape (Težina Boga, 2017). Jer, svaki Sorentinov scenario se čita kao roman. Ipak, čekalo me je veliko iznenađenje. U novom filmu u kojem, između ostalog, opisuje tragičan trenutak svoje mladosti, iznenadnu, neočekivanu smrt roditelja, prepoznala sam odlomke iz knjiga Svi su u pravu (2010) i Toni Pagoda i njegovi prijatelji (2012).

Šta? Zar ta tema nije zahtevala posebnu knjigu? Odgovor se sam nametnuo, takoreći u istom trenutku. Ma ne! Jer, Sorentino o tome zapravo piše stalno. I u Mladom papi, kao i u svojoj najboljoj knjizi, zbirci priča Nevažne tačke gledišta. Budući da je prevode na srpski jezik tri Sorentinove knjige objavio beogradski izdavač Booka, ovdašnji čitaoci-filmofili, dok čekaju odluku Američke akademije (Božija ruka se našla u najužem izboru za najbolji film van engleskog govornog područja), imaju izvanredno preimućstvo da uporede scene opisane u knjizi, sa scenama datim u filmu. I zapitaju se da li je ovaj neobični čovek bolji pisac ili reditelj. Naravno, bez žurbe. Svako ima pravo na sopstveni, slobodan odgovor. Neka rešenje lebdi između Sorentinove uobičajene nedoumice koju neumorno istražuje: da li su osećanja potcenjena ili precenjena?

Na minulom Filmskom festivalu u Veneciji, krajem leta ove godine, gde je film Bila je to Božija ruka (što je, zapravo, naslov italijanskog originala) osvojio Srebrnog lava, veliku nagradu žirija, Paolo Sorentino je za to delo, zasnovano na događajima iz sopstvene prošlosti, napisao i ovo:

„Bila je to Božija ruka (È stata la mano di Dio) priča je o odrastanju, a cilj te povesti jeste da izbegne zamke uobičajene autobiografije: hiperbole, prikazivanje sebe žrtvom, sažaljenje, osećanje samilosti i prepuštanje bolu, a sve kroz jednostavnu režiju, ogoljenu i suštastvenu. I uz muziku i fotografiju koje su neutralne i suzdržane. Kamera čini korak unazad kako bi ispričala priču o životu tih godina, onako kako ih ja pamtim, onako kako sam ih proživeo, osećao. Ukratko, ovo je film o osetljivosti. I držeći u ravnoteži sve, u isti mah blizu, a tako daleko, lebdi Maradona, taj sablasni idol, visok metar i šezdeset pet koji je, kako nam se činilo, podupirao živote svih nas u Napulju. Ili bar samo moj.”

Naslovna fotografija: Profimedia