Žena na ivici nervnog sloma: Savladavanje grada

Svaki put kad treba da odem do drugara koji je kod Đerma, kažem mu – evo me za pet! Na to mi on svaki put kaže da će ipak biti da mi treba desetak, ako ne i petnaestak minuta do njega od Olimpa. To me zbuni, valjda zato što na tom potezu znam svaki kamen, svaku terasu i gde se trotoar odvalio, pa da pazim da ne padnem.

Najčešće se precenjujem u pogledu savladavanja grada, jer je moj, volim ga, osećam ga, imam u malom prstu, a opet se iznenađujem iznova i lepim i nelepim. Moje malo dete još ne zna kakav je ovo grad, ne zna gde je prečica, gde se skreće, ne zna koja ulica izbija na park, gde je koji muzej, ali zna svoj kraj. Primetim taj pogled, dok se vozimo taksijem, vidim da zna gde je, da smo ušli u našu ulicu, osvrće se da vidi da li ima trkača na stazi, oseća gde će vozač usporiti, jer tu je naša kuća i treba da izađemo.

Ne sećam se kad sam ja tako apsolvirala Beograd, kad sam shvatila da se do Novog Beograda može i kroz Terazijski tunel i auto-putem, kad sam naučila da li prvo ide Beogradska ili Resavska. Ali znam da smo mi koji živimo u gradu telom srasli sa njim, da nekad gotovo i mehanički savlađujemo uglove, kilometre, trgove, da ustajemo sa sedišta sekundama pre nego što se vrata tramvaja otvore i trijumfalno izlećemo, da nas ne uštinu, jer je ovo naša stanica i tu imamo važnog posla, jer je u gradu uvek mnogo posla. Dok ne bude drugačije, i dok ne doživimo taj luksuz da se naša tela vuku pločnicima i bulevarima, uživajući u besciljnoj šetnji veselog psa ili deteta koje još ne zna koja je koja ulica i da se izbegava Autokomanda, pogotovo u špicu.  

Fotografije: Ana Vučković Denčić