3 sindroma na putovanjima – da li vas hvataju pariski, jerusalimski ili firentinski

Kada pomislimo na putovanja, reč sindrom baš nije ono što nam prvo padne na pamet, a još kada vam kažemo da ih ima tri povezanih sa ovom temom…

Kažu da putovanja oplemenjuju, s čim bih se ja složio jedan kroz jedan. Ipak, neke vas destinacije ne očaraju i pitate se šta to drugi tačno vide u njima ili kako je moguće da se baš ovako nešto nekome sviđa, piše Punkufer.hr.

E pa, upravo je po možda i najpopularnijem gradu za turiste, gradu kojeg svi žele posetiti barem jednom, nazvan sindrom koji u turistima izaziva osećaj razočaranja nakon posete. Da, reč je o pariskom sindromu.

O čemu je tačno reč? Jednostavno, neki turisti po dolasku u Pariz shvate da grad nije toliko lep koliko su očekivali. E sad, nije to obično razočaranje, već te ljude počnu hvatati napadi panike, teskoba, anksioznost…

Prvi je teoriju o tome izneo japanski psihijatar Hiroaki Ota, koji se osamdesetih godina prošlog veka, radeći u pariskoj bolnici, susreo sa velikim brojem japanskih turista koji su imali gorenavedene simptome.

Uz japanske turiste, slučajevi su zabeleženi i među kineskim turistima. Naime, od idealizovanog Pariza, grada romantike, ljubavi i umetnosti, turisti se odjednom susretnu sa neretko neljubaznim konobarima i saobraćajnim haosom, a očigledno, ne podnosi to svako baš najbolje.

Šta je firentinski sindrom?

Kamo sreće da je pariški sindrom jedini. No, dok on nastupa kao posledica razočaranja, postoji i sindrom koji se vezuje za jedan od najlepših svetskih gradova – Firencu.

Dakle, dođete u srce Italije, pogledate Đotovu kupolu, zavirite u Ufici i divite se Rođenju Venere, a zatim još bacite pogled na Mikelanđelovog Davida. A onda odjednom – nervoza, mučnina, znojavi dlanovi, nesvestica – čestitamo, susreli ste se sa firentinskim, odnosno Stendalovim sindromom.
Iako se ova teorija na prvi pogled čini „navučenom“, prema njoj značajna umetnička dela na čoveka mogu ostaviti toliko snažan utisak, da njihovo razgledanje može izazvati gore opisane osećaje. Pitate se verovatno i kakve veze s tim ima francuski književnik Stendal.

Pa upravo je on opisao utiske sa svog putovanja u Firencu 1817. godine, naglasivši kako mu „srce od uzbuđenja nije prestajalo da lupa, a duša mu je bila u stanju transa“. Znatno kasnije, 1989. godine, jedna italijanska psihijatarka je na osnovu više posmatranih pacijenata opisala ovaj sindrom.

Jerusalimski sindrom

I dok firentinski ipak govori o nežnim dušama, jerusalimski sindrom pokazuje kako se turisti identifikuju sa nekim figurama iz religije kojoj pripadaju.

Po dolasku u „sveti grad“, verovatno pod teretom istorije i religijskog značaja, neke osobe ni manje ni više pomisle da su Isus ili neka druga važna verska figura. Psihijatri su vremenom zaključili da su takva umišljanja češća kod strogo vaspitanih muškaraca i samaca.

Ima tu i drugih sindroma, među kojima su stokholmski, helsinški, indijski i drugi.