Gledao sam najbolje ocenjeni film ove decenije, “Grešnici”, i u jednom trenutku mi je vilica pala do poda

U bioskopima se pojavio novi film Rajana Kuglera “Grešnici“ i dobre ocene o ovom filmu pršte na sve strane.

Prvo reč, dve o klikbejtu iz naslova…

Sistem ocenjivanja danas je izgubio gotovo bilo kakav smisao, jer u vreme pretpremijere nekog filma, kad izlaze (plaćene) recenzije stranih kritičara i novinara – sve je sjajno i super, sve je groundbreaking, sve je najbolje ikada. Onda običan narod dođe u bioskope ili pred ekran svog striming servisa – i to baš i ne vidi.

Sad, s jedne strane, to je tako jer, kao što napisah, neke od tih recenzija su plaćene, ili barem pogurane dobrim odnosima između produkcije i onih koji su ih pisali. A neke su takve jer danas postoji veliki raskorak između filmofilskih naslova pravljenih za drugačiju publiku koja od filma traži nešto drugo, a koji se guraju u prvi plan kroz nagrade i želje za bioskopskim uspehom. I sam sam se sporio sa mnogim ljudima nakon dobre recenzija za Anoru, koja očigledno nije film za šire tržište, a svojim osvajanjem Oskara to je svakako postala.

Tako da, gledajući IMDb, Rotten Tomatoes, Letterboxd, Metacritic – videćete da sve što danas zaliči na film i primiriše kvalitetu ide u vrh, sa ocenama koje su veće od Kuma, Apokalipse danas ili Kineske četvrti. I sve dok i mi sami hranimo mašinu lupanjem pet zvezdica na sve i svašta sa svojih naloga – to će postojati i tako će biti.

E sad kad sam izbacio ovo iz sebe, moram reći da su Grešnici sjajan film.

U svom domenu, žanru i ravni, ovo je bioskopski hit – akcioni horor, ali pametno napisan, snimljen i odglumljen, sa porukom oko koje ljudi mogu da se spore i slažu. Takvih filmova zaista fali danas (a i juče, a verovatno će tako biti i sutra), tako da svakako treba podržati, vući za rukav ili možda čak i vikati na ljude da pogledaju ovaj film (i to u bioskopu), a za ocene i proglašavanje najboljih godine ili čak decenije možda treba sačekati – da malo odleže utisci ili možda čak da padne neki rewatch.

A o čemu se radi u filmu Grešnici?

Grešnici su film Rajana Kuglera (Black Panther, Creed) smešten u tridesete godine prošlog veka, u kom Majkl B. Džordan glumi dva brata blizanca (Majkl A. Džordan i Majkl B. Džordan, hehe) koji rade prljave poslove i krimosi su sa zarađenom pozamašnom sumom novca, radeći za Al Kaponea. Sa tim kapitalom vraćaju se u rodno mesto, sa željom da otvore bar u kom će njihovi sunarodnici Afroamerikanci svirati i slušati bluz do zore.

Njihov rođak (Majls Katon) je talentovani gitarista fascinantnog vokala koji će svirati za goste, ali tu je i matori bluzer Delta Slim (Delroj Lindo) od kog će mali učiti. Tu su i bivše devojke/žene oba brata blizanca, koje će biti tu uz njih na otvaranju (Hejli Stajnfild, Vunmi Mosaku).

I dok sve deluje da će ovo biti priča upravo o tome kako dva brata otvaraju klub za crnce na jugu Amerike u kojem Kju Kluks Klan i dalje postoji – pre nego što kažete Od sumraka do svitanja, pojave se vampiri.

I ne brinite, ovo nije spojler, jer se i sam film reklamira kao „vampirski“, sa sve slikama likova sa očnjacima u trejleru i promo materijalu.

Vampiri su, naravno, beli – jer jedan irski odbegli robijaš pokupi dvoje klanovaca i krene da ih vodi sa sobom, upravo pred klub naših junaka. Ali ako ste mislili da je ovo još jedna „jednostavnija“ metafora za rasizam – pogrešili ste. Jer Kugler je rešio da stvari posmatra mnogo šire od mržnje koju beli ljudi u Americi imaju usađenu u istoriji prema crnom čoveku.

Kuglerova vizija ide u pravcu kolonijalizma, i priča njegovog filma je priča o kulturama. O mešanju istih, ali i gubitku nevine iskričavosti osnovnih vrednosti – pre nego što su došli kolonijalizam, kapitalizam ili koji god -izam želite, i „ispili krv“ iz talenta malog čoveka.

Tako Remik (Džek O’Konel) jeste Irac, ali setiće se, slušajući molitvu, da su i na njegovu zemlju došli neki drugi ljudi koji su ga naučili da se moli, a onda pod tom istom kapom hrišćanstva – ubijali. Tako da mu u celoj postavci Englezi u ovom filmu dođu najveći negativci.

Remik, kao vampir, na neki način želi da „džentrifikuje“ naše Afroamerikance (nekih 70 godina pre nego što je ta reč nastala) i da ih sve pridruži svom vampirskom plemenu – u kom će svako od njih doneti nešto svoje, ali će izgubiti dušu.

A duša se najviše čuje kroz bluz. To znamo kroz istoriju svih velikih bluz gitarista. Znamo i kroz vokale velikih romskih umetnika sa ovdašnjih prostora. Grešnici su na neki način bluz mjuzikl, jer pored toga što ćemo čuti nekoliko pesama koje su u mislima i na pameti našim junacima, prisustvovaćemo i jednoj grandioznoj sceni u kojoj je kroz bluz spojena istorija muzike crne Amerike – koja će transcendentno povezati i korene i budućnost. I u toj sceni, verujem da će vam vilica pasti do poda. Meni makar jeste.

Tako da – imamo vampire, istoriju crne Amerike, dosta bluz muzike (i sjajnu muziku pisanu za film od strane Oskarovca Ludviga Goransona), akciju i antiglobalističku poruku filma. Svakako, ovako nabacano zvuči kao previše ideja i tema, ali upravo tu iskače snaga Rajana Kuglera kao reditelja – koji uspeva da iskontroliše film, žonglira svim ovim temama i ostane u domenu zabavnog bioskopskog filma za široku publiku, što uopšte nije lak zadatak, jer su se mnogi, uslovno rečeno bolji od njega, teško proveli u sličnom žongliranju. (videti pod Miki 17).

Kugler još jednom pokazuje ono od čega mnogi njegovi vršnjaci beže – a to je da želi da snima filmove koji se ne stide svojih kokica i načosa u bioskopu, i koji žele da se od njih pravi događaj kad ušetaš u mračnu salu. Ali i da baš tad, kad ti je gard spušten – nametne poruku o kojoj vredi razmišljati.

Majkl B. Džordan je odavno trebalo da postane velika holivudska zvezda A-kategorije, ali njegovi loši filmski izbori mu to nisu dozvolili. Deluje da je većinu mladosti proćerdao na tupave B-akcije koje je malo ko gledao. Na svaki hit, poput Creeda ili Crnog Pantera (dakle, sve saradnje sa Kuglerom), imao je po dve-tri nezanimljive uloge ili promašaja.

Grešnici su sada šansa da se konačno ustali u visinama Holivuda i da se odatle više ne mrda.

Grešnici, kako im ime kaže, su jedno grešno zadovoljstvo koje s obzirom na količinu tema i žanrova koje izbaci na nas, ni po koju cenu, ne bi trebalo da nam se sviđa – a opet uspeva. I sa takvom lakoćom prezentuje i zabavu i velike ideje, da posle par dana počnemo i sami da verujemo u sve one (prenaglašene) ocene o „najboljem filmu decenije“.