Pre 35 godina, Evrovizija se organizovala u Jugoslaviji, a pamti se po skandalu i pobedi koja je mirisala na ironiju

U Zagrebu, pre tačno 35 godina, organizovana je Evrovizija u Jugoslaviji, jer je godinu dana pre toga na tom takmičenju pobedila grupa Riva sa pesmom Rock me baby.

Bio je 5. maj 1990. i Jugoslavija je još disala, zvanično, bratstvo i jedinstva. Ili su joj ga davali na veštačko disanje. Zagreb je te večeri izgledao kao evropski centar pop glamura, jer seu koncertnoj dvorani Vatroslav Lisinski održavalo finale Pesme Evrovizije.

Da, Evrovizija u Jugoslaviji, pred 5.000 ljudi u publici i milionima ispred ekrana – bio je pravi spektakl. A kako i ne bi bio, kad se činilo da i mi pripadamo i dalje toj Evropi. Bar na par sati.

Ovo je bio jedini put da se Evrovizija održi u Jugoslaviji, prvi put da se takmičenje održi na Balkanu, prvi put da je slovenska zemlja bila domaćin, a i jedini put da se takmičenje održalo u nekoj komunističkoj ili socijalističkoj državi.

Dvadeset dve zemlje su učestvovale na takmičenju, iste one koje su učestvovale prethodne godine.

Te večeri pobedu je odneo Italijan Toto Kotunjo, sa pesmom “Insieme: 1992”, baladom o ujedinjenju Evrope. Da, zvuči pomalo ironično – jer dok je Kotunjo pevao o tome kako ćemo svi “zajedno” do 1992, Jugoslavija je već sledeće godine počela da se raspada. Evropa se spajala, mi smo se delili.
Pesma za večnost? Možda. Proročanska? Svakako.

Ali Eurosong ’90 se ne pamti samo po melodrami evropskog jedinstva – već i po pravom malom skandalu iz Španije.
Na scenu izlazi legendarni duo Azúcar Moreno, pesma kreće… a muzika ne! Sekund, dva, tri, njih dve se pogledaju kao da će da razvale miksetu – i demonstrativno napuštaju binu. Bilo je jasno – španski temperament 1 : Tehnička podrška 0.

Naravno, kasnije su se vratile, izvele pesmu kako treba i ostavile publiku da i dalje komentariše ko je pogrešio – oni ili produkcija. Na kraju je ostalo objašnjenje da je tonski inženjer zaboravio da uključi zvuk na slušalicama španskog dirigenta Eduarda Leive, koji je morao da računa na orkestar koji svira gudačke i duvačke duvače uz prateću numeru. Ipak, taj momenat je ostao prva prava Eurosong drama na tlu Jugoslavije. Bezobzira na to, pesma je ostala hit.

A što se tiče domaće predstavnice, Jugoslaviju je predstavljala čuvena Tajči. Sa pesmom “Hajde da ludujemo”, Tajči je unela čisti bubblegum pop i neon šljokice koje su bile toliko 1990. da danas deluju kao vremenska kapsula. Bila je naivna, vesela, šarena i pomalo izvan realnosti – što, ruku na srce, lepo oslikava i naš kolektivni osećaj tada.

U zemlji koja je kucala poslednje taktove svoje složene simfonije, Tajči je igrala kao da je sve u redu. Ona je pozivala na neko drugo ludovanje, ali ostatak zemlje se opredelio za ono mračnije.

Ipak, 35 godina kasnije, taj Eurosong u Zagrebu nije samo deo muzičke istorije, već i simbol jedne epohe – one gde je ostatak sveta verovao u Evropu, u jedinstvo, u scenski dim i playback koji neće zakazati. Do nas taj dopis o jedinstvu i verovanju nije stigao. Možda je pošta štrajkovala.