Preminuo je čika Mile, kralj roštilja: Ceo Beograd je naučio šta je to “prava pljeskavica”

U Beogradu je preminuo 77-godišnji Mile Ćulibrk, čija “prava pljeskavica” je bila jedno od gastronomskih vrhunaca beogradskog street food-a.

Čika Mile je svoj roštilj na dnu Takovske zvao Prava Pljeskavica. Njegov fast food ostao je upamćen po kvalitetnom mesu, ali i Miletovom tvrdoglavom odbijanju da pljeskavicu i somun pretrpava dodatnim prilozima.

Taj stav postao je brend za sebe, zbog kog su ljudi iz celog Beograda dolazili kod njega. Naravno i prvenstveno, zbog dobre hrane.

“Nema niko ništa pravo osim mene, mušterija ima pravo samo da plati. Pošto oni o ovom poslu ne znaju ništa, bolje je da ćute. On mora mene da sluša jer je meni želja da on pojede kako treba. On hoće moju pljeskavicu, a na kraju traži svoju, traži senf, kečap na šta mu ja kažem ajde beži bre” govorio je Mile za Marak Žvaku uz priču da kad je dobro raspoložen, primio bi porudžbinu sa prilozima, pravio se da ih dodaje i onda bi mušterija na kraju dobila praznu pljeskavicu.

Čika Miletova Prava Pljeskavica:

Pre nego je postao jedna od najpozantijih majstora za pljeke u Beogradu, čika Mile je deo života proveo u Ljubljani i bio usko vezan za košarku, tačnije Olimpiju. U Ljubljanu je došao 1971. godine, vozom. Radio je nekliko sitnih poslova, da bi se proslavio prvo u gostionici Vis. Postaje zamenik šefa restorana. Odatle preuzima čuvenu, za ono vreme. gostionicu “Čad” koja se nalazila u sklopu Hale Tivoli.

Tu se sprijateljio sa svim viđenijim slovenačkim i jugoslovenskim košarkašima sedamdesetih i osamdesetih.

Vinka Jelovca je nagovorio da ode u Osijek, da preuzme KK Slavonku, a onda je Vinko uzvratio, i nagovorio Mileta da u Osijeku otvori restoran. Tadašnja osječka štampa tvrdi da Mile organizuje noćni život kao u Evropi.

Pred rat se vratio u Ljubljanu. Podneo je papire za državljanstvo, nisu mu ga dali. U Sloveniji je tada oko 26.000 ljudi iz drugih bivših jugoslavenskih republika ostalo bez državljanstva. Mile se našao u društvu „izbrisanih”, ali ipak ostaje još dve godine, zahvaljujući prijateljima. Pomagali su ga Zdovci još mnogo Slovenaca.

Ljubljanu je napustio, kao i kada je dolazio u nju. Bez dinara ili marke u džepu. Nekoliko meseci je u Beogradu stanovao kod Raše Radovanovića. Uzeo je restoran „Revanš” na Voždovcu, plaćao zakup 3.000 maraka mesečno, na otvaranje mu je došao stari prijatelj Zdravko Čolić. Posao je brzo propao, piše Politika.

– Do tada nisam skuvao ni kafu u životu,a kamoli pravio pljeskavice. Počeo sam da se raspitujem ko pravi najbolje u gradu. Odem u Balkansku ulicu, pa kod Nišlije. Vidim, sve leskovačko, banjalučko, sarajevsko…Shvatim da Beograd nema svoju pljeskavicu– priča Mile o svojim roštiljskim počecima.

U kiosku na Dorćolu je proveo šest godina.Vlasti su mu srušile lokal 2002. godine. Rušili su ga i na Kalemegdanu. Konačno se skrasio na uglu Takovske i Cvijićeve. Okolo nema institucija, nema parkinga, nema ničega. Znao je. Ako počnu da dolaze, dolaziće zbog pljeskavica. I, došli su.