Žena na ivici nervnog sloma: Bazen

Pre nekoliko nedelja u hotelskom bazenu, dok je napolju lilo kao iz kabla, pokušala sam da plivam i pustim svoje telo da se odvoji od misli. U bazenu nije bilo nikog, samo za mene svi ti nizovi svetlih i tamnoplavih pločica, taj sklad i poredak, uživanje u keramici kao da sam u Lisabonu.

Neko je sve ovo osmislio da bi se čovek opustio, da bi se potopio, a onda i vežbao, žustro rukama lomeći vodu, da bi se odbijao o zidove bazena nogama imitirajući žabu. Nisam morala da brinem da ću nekog slučajno udariti u zamahu, bila sam sama, kao da sam dodatno platila da to bude tako. Ja sam od onih koji ostaju unutra sve dok se u potpunosti ne smežuraju, ne shvatam ljude koji svako malo izlaze, brišu se, oblače, sede na ležaljkama, ja kad uđem u bazen, ne izlazim dok ne apsolviram svaki ugao.

Napolju je besnela oluja, a ja sam bila na sigurnom, i pokušala sam da se, kad sam već tu, u slobodnim koordinatama vremena bez žurbe, i ideje da bilo gde idem, opustim i očistim od svake motivacije. Osim da, sada već po automatizmu plivam, puštajući svoje misli da plutaju i potpuno otupe.

Kako učiniti to da ne razmišljam, da samo trajem u toj vodi, da se odmorim od bilo koje ideje, pa čak i one o boji pločica? Da li da bi bilo tako moraš da budeš neki Brajan Džons, pa da plutaš u bazenu nepomičan i bez želja? Ideja o Brajanu me je uverila u to da moj mozak ne prestaje i da mu odmora nema. Usledila je ideja o zadatku iz fizike u kome je objekat položen u vodu i potrebno mu je izračunati zapreminu. Zaronila sam duboko u plavo jedne sasvim posebne pločice, a mir je bio nadomak.